Seksi plesačica oko šipke koja ima 115 kilograma
Vladimir Pištalo spada među najznačajnije savremene srpske pisce. Za roman „Tesla, portret među maskama”, ovaj značajan književnik, dobio je Ninovu nagradu.Eto, ima žena potrebu da u dve uzastopne rečenice naglasi da je čovek značajan književnik, i da istog u drugoj rečenici još odvoji i nepotrebnim zapetama.
Evro-integracija Srbije, gledano spolja i iznutra, očekivano je bila u političkoj žiži protekle sedmice. Atlantska integracija, pak, gotovo da je ispunila politički prostor u trenutku kad joj, hladne glave gledano, ni mesto ni vreme nije.
Dok je Skupština Srbije usvajala Zakon o finansiranju političkih aktivnosti i izmene Zakona o akcizama, te raspravljala o predlogu za izmenu Zakona o finansiranju lokalnih samouprava, a sve u skladu sa evropskom agendom, Beograd su pohodili svetski zvaničnici, sa porukama vezanim upravo za evro-inegracije. Dok se u javnosti dizala velika prašina oko ulaska Srbije u NATO, zašta je navodni povod bila Strategijska vojna konferencija za partnere koja je održana u Beogradu, nekako u senci ostale su stvari za Srbiju mnogo važnije i sad i ovde, nego što je neka eventualna NATO aplikacija u nekoj ne bližoj budućnosti.
Dan za danom u Beogradu su boravili Verner Hojer, nemački državni ministar (a ne sekretar kako su mnogi mediji preneli) i Filip Gordon, pomoćnik američkog državnog sekretara za evropska i evroazijska pitanja. I obojica prilično eksplicitno rekli da u procesu priključenja EU, Srbiju u dogledno vreme čeka još više podignuta politička letvica. U isto vreme evropski komesar za proširenje Štefan File tvrdi da nema novih uslova na putu Srbije ka Evropskoj uniji i ponavlja da je za dobijanje statusa kandidata neophodno puno ispunjenje Akcionog plana koji je ranije usvojila srpska vlada.
Hojer je izjavio da su granice na Balkanu "realnost koju niko ne treba da dovodi u pitanje" i da je priznavanje teritorijalnog integriteta "svih susednih država" jedan od preduslova za širenje EU. Gordon je, pak, istakao i da Srbija mora da reši pitanje s Kosovom, jer, ne može se primati u Uniju nova članica, ako ima nerešene odnose ili neusaglašenu granicu sa važnom susednom državom. Ostavljajući doduše ogradu da će "EU sama odlučiti da li je formalno diplomatsko priznanje Kosova uslov za pristupanje Uniji".
U diplomatskom svetu, kao uostalom i na unutrašnjem političkom planu, nije ni najmanje neuobičajeno da takozvani „niži“ funkcioneri u javnost izlaze sa teškim ili jeretičkim pričama. Kao probnim balonima koji bi trebalo da ispipaju teren, da izmere pozitivne i negativne reakcije. Što bi se vojnom terminologijom reklo, da odrade artiljerijsku pripremu. Neuobičajeno da se sve se to dešava u kolopletu otvaranja NATO priče, kao navodnog predizbornog aduta opozicije, u situaciji kad je evidentno da će izbori biti redovni i da smo ušli u verovatno najdužu predizbornu kampanju.
Bolji život i borba protiv korupcije, što je opozicija sebi zapisala na zastavi, ustupaju tako mesto bagatelizaciji evro i satanizaciji virtuelnih atlantskih integracija. Zaboravljajući očito da se izbori više ne dobijaju zbog spiska onog što narod neće, već zbog spiska želja i dobre volje da se ka njihovom ispunjenju krene.
Njegova dela su prevedena na 45 jezika sveta i neprekidno doživljavaju nova izdanja.
Poštovaci njegovog dela, bar deo toga što im je poklonio, pokušavaju da vrate tako što se na raznim manifestacijama, mišlju i rečju, prisećaju ovog velikog čoveka i svega što je on zapisao i rekao.Da se malo "bar deo toga što im je poklonio" pomeri dalje u rečenici, bilo bi mnogo jasnije... no, zašto bi bilo jasnije? Ionako ne znači ništa.
BEOGRAD, 15 maja (Tanjug) - Redovno majsko zasedanje Svetog arhijerejskog Sabora Srpske pravoslavne crkve počeće sutra u Beogradu sabiranjem arhijereja u tradicionalnom obredu prizivanja duhova, a glavna tema će biti "život Crkve u proteklom periodu", rečeno je Tanjugu u Srpskoj patrijaršiji.
Nehumana postupanja sa ljudima i ilegalna trgovina ljudskim organima na Kosovu
Ilegalna trgovina organima cveta
Taj lekar je na Kosovu optužen za ilegalnu trgovinu organima u okolini Prištine 2008. godine, a sada se pretpostavlja da je bio u ulozi naručioca organa u aferi sa trgovinom delovima tela ubijenih zatvorenika tokom i nakon rata na Kosovu 1999. godine. (u ovom tekstu imate naizmenično ispravno i neispravno napisano...)
Komitet za pravna pitanja i ljudska prava Parlamentarne skupštine Saveta Evrope (PS SE) usvojio je 16. decembra nacrt izveštaja o ilegalnoj trgovini ljudskim organima na Kosovu i u Albaniji i predlog prateće rezolucije specijalnog izvestioca Dika Martija, Komitet je dvotrećinskom većinom usvojio nacrt izveštaja u kojem Marti kao glavnog vođu grupe koja se bavila ilegalnom trgovinom organima navodi Tačija. (i u ovom tekstu imate naizmenično ispravno i neispravno)
Predsednik Srbije Boris Tadić, pozvao je na kraju dvodnevne zvanične posete Kuvajtu, otvarajući Biznis forum, kuvajtske privrednike da ulažu u Srbiji i poručio im da mogu računati na najbolje uslove poslovanja.
Na kraju dvodnevne zvanične posete Kuvajtu, otvarajući Biznis forum, predsednik Srbije Boris Tadić pozvao je kuvajtske privrednike...Ili ovako:
Predsednik Srbije Boris Tadić pozvao je kuvajtske privrednike, otvarajući Biznis forum na kraju dvodnevne posete Kuvajtu, da ulažu u Srbiji...
Na pitanje zašto je želeo da bude premijer kad zna da nijedna vlada u istočnoj Evropi nije preživela upuštanje u proces tranzicije, samouvereno je odgovorio: “Mi ćemo biti prvi. Samo mi smo demonstrirali tri meseca, samo mi smo izveli mirnu smenu diktatora i opet ćemo biti prvi”. Izjavivši ovo nešto posle 5. oktobra 2000. Zoran Đinđić verovatno nije ni slutio da će dve i po godine kasnije postati i prvi reformator žrtva atentata. Žrtva 6. oktobra koji se nije desio kad mu je vreme bilo, žrtva činjenice da mnogi od onih kojima 6. oktobra nije svanulo, već se smrklo, nisu izvedeni na svetlost dana. Krajnje pragmatičan, i često "nemački realan" kad treba najaviti nešto što se slušaocima neće svideti, ipak nije mogao da pretpostavi da će njegova smrt biti stvar policije.
U Srbiji čiji je savremenik i politički činilac bio Đinđić, kao i u mnogim Srbijama pre, valjda ne i u mnogima posle, biti ispred svog vremena bez izuzetka je opasno, a veoma često i tragično i to je na neki način, prvo prokletstvo ovog podneblja koje ni ratni vihori, ni tehnološki vetrovi još nisu uspeli da rasprše. Nema tu mnogo filozofije, što je i Đinđić kao filozof po struci nekoliko puta izgovorio kad se radilo o egzaktnim problemima koji su tražili ista takva rešenja, te činjenica da je ubistvo premijera neposredno planirao i neposredno izvršio najveći srpski ološ koji je kao takav godinama želeo da se predstavi kao "krem srpstva", svakako predstavlja šamar na koji treba stostruko uzvratiti. Ali to je stvar policije i službi srodnih nadležnosti. Činjenice druge vrste, da je pucanj u premijera trebalo da dovede do političkog prevrata, da "nezadovoljne radnike i patriote" izvede na ulice a "ne ponovilo se" lidere koji nisu u Hagu na vlast, kudikamo su zlokobnije. Manijak koji se navodno ne kaje što je povukao obarač i tako, ne zna se pred kim, manijački želi od sebe da napravi Gavrila Principa, imaće vremena da iskija svoj "patriotizam". Problem su oni koji su njega i njegovu bratiju ubeđivali i valjda "ubedili" da ta pakleno nebeska Srbija postoji i da će "utrčati u njegov pucanj". Dakle, ne kao banditska kategorija koja je dobila zasluženo, nego kao sociološka kategorija koja trčeći unazad ruši sve pred sobom.
Drugo prokletstvo koje se nadnelo nad Srbijom, a Đinđićevim tragičnim krajem overilo svoje prisustvo, mazohistički je odomaćen "kult mrtvih". Filozofija palanke ne priznaje veličine u svom ataru, neko može biti poznat i priznat u svetu ali ne i kod svoje kuće. Za života. U Srba je takođe rasprostranjena boljka da se zdravlje ceni tek kad se bezpovratno izgubi. U Srbiji se, dakle, nekom priznaje vrednost tek posthumno, ili se čak pokojnik nekritički veliča proporcionalno onoliko koliko je nekritički blaćen za života. Srbi definitivno znaju da cene ono što su imali tek kad ga izgube, bio je toga Đinđić itekako svestan. Te je u startu svoje premijerske misije najavio da ne misli da narodu treba da se svidi i da bude voljen, već da bude uspešan, a samim tim i cenjen. Verujući da je saplitanje o isti kamen stvar srpske istorije, a ne svakodnevice.
Zbog svega toga, dakle, zbog svega onog što je Đinđić kao premijer stigao da uradi, a možda još više zbog svega što nije stigao, priče tipa da li je tadašnja Srbija zasluživala takvog Đinđića mogu se smatrati sasvim metafizičkim. Kao i da li je on bio prebrz i premoderan za konzervativnu Srbiju, koja je možda već znala šta neće, ali većinski nije znala ni šta hoće, a još manje kako. Jer bi tvrdnja da u Srbiji nije bilo i onih koji su po pitanju atentata bili ravnodušni, ili čak likovali, bila licemerna i naivno opasna. Ono što hrabri je da su takvi ipak u ubedljivoj manjini. I da je isto takva većina posle atentata prošla kroz svojevrsnu katarzu, koja nam je toliko trebala koliko smo je se i plašili.
Tvrdnja da Đinđićeva smrt nije bila uzaludna netačna je u suštini, jer uzaludan može biti samo život. Ukoliko se Srbija koja je okrenuta napred, a sva istraživanja tvrde da je ona i većinska, posle pucnja 12. marta otreznila makar upola od onog što je Đinđić sebi postavio u zadatak, deo istorijske misije je ipak obavljen. Kažemo "deo", jer čak i da svi zločinci završe iza rešetaka, budućnost Srbije svakako nije da joj istoriju i ubuduće piše policija.
Sumnja li iko da bi se i Đinđić s time složio.
Ministar spoljnih poslova Srbije Vuk Jeremić zahvalio je šefu diplomatije Konga Aleksis Tambve Muambe-u na principijelnoj podršci njegove zemlje suverenitetu i teritorijalnom integritetu Srbije i pored pritisaka dela međunarodne zajednice na Kongo da promeni stav o Kosovu.
Dejtonskim mirovnim sporazumom, koji su 21. novembra potpisali Slobodan Milošević, Franjo Tuđman i Alija Izetbegović u vojnoj bazi Rajt-Peterson u američkom gradiću Dejton u prisustvu tadašnjeg državnog sekretara SAD Vorena Kristofera, zvanično je okončan troipogodišnji rat u Bosni i Hercegovini.
Sporazum je potpisan 14. decembra 1995. u Parizu, a potpisnici su se obavezali da međusobne odnose regulišu prema Povelji UN, Završnom aktu iz Helsinkija i drugim dokumentima OEBS-a, kao i na međusobno poštovanje suvereniteta i rešavanje nesporazuma isključivo na miroljubiv načun.
