Vidite, u onoj ustanovi ima jedna novinarka, poznata po svom istančanom copy/paste spisateljskom stilu. A onda dođe 12. mart i godišnjica ubistva premijera Đinđića, i žena rešila da nam pokaže sva svoja novinarska umeća. I napisa žena tekst... pa... ja bih rekao vredan jednog Kurira ili nečeg sličnog vrlo čitanog, a nikako jedne jedva slušane državne stanice... Evo, procenite sami:
Ja sam danima razmišljao o raznim stilskim figurama i frazama ovog teksta, i nisam uspeo da dokučim njihovo značenje. Znam samo da sam imao jarku želju da joj kažem da bi joj bilo mnogo celishodnije da ode u neku Ameriku ili nekud tako i postane napokon dvojnica Barbre Strajzend (ili kako se već ona piše na srpskom), neka peva na plejbek. Za to je barem rođena. Znam, zao sam. Ali pokušajte vi ovo čudo od teksta da prevedete na neki strani jezik a da ljudi ne pomisle da ste budala.
Na pitanje zašto je želeo da bude premijer kad zna da nijedna vlada u istočnoj Evropi nije preživela upuštanje u proces tranzicije, samouvereno je odgovorio: “Mi ćemo biti prvi. Samo mi smo demonstrirali tri meseca, samo mi smo izveli mirnu smenu diktatora i opet ćemo biti prvi”. Izjavivši ovo nešto posle 5. oktobra 2000. Zoran Đinđić verovatno nije ni slutio da će dve i po godine kasnije postati i prvi reformator žrtva atentata. Žrtva 6. oktobra koji se nije desio kad mu je vreme bilo, žrtva činjenice da mnogi od onih kojima 6. oktobra nije svanulo, već se smrklo, nisu izvedeni na svetlost dana. Krajnje pragmatičan, i često "nemački realan" kad treba najaviti nešto što se slušaocima neće svideti, ipak nije mogao da pretpostavi da će njegova smrt biti stvar policije.
U Srbiji čiji je savremenik i politički činilac bio Đinđić, kao i u mnogim Srbijama pre, valjda ne i u mnogima posle, biti ispred svog vremena bez izuzetka je opasno, a veoma često i tragično i to je na neki način, prvo prokletstvo ovog podneblja koje ni ratni vihori, ni tehnološki vetrovi još nisu uspeli da rasprše. Nema tu mnogo filozofije, što je i Đinđić kao filozof po struci nekoliko puta izgovorio kad se radilo o egzaktnim problemima koji su tražili ista takva rešenja, te činjenica da je ubistvo premijera neposredno planirao i neposredno izvršio najveći srpski ološ koji je kao takav godinama želeo da se predstavi kao "krem srpstva", svakako predstavlja šamar na koji treba stostruko uzvratiti. Ali to je stvar policije i službi srodnih nadležnosti. Činjenice druge vrste, da je pucanj u premijera trebalo da dovede do političkog prevrata, da "nezadovoljne radnike i patriote" izvede na ulice a "ne ponovilo se" lidere koji nisu u Hagu na vlast, kudikamo su zlokobnije. Manijak koji se navodno ne kaje što je povukao obarač i tako, ne zna se pred kim, manijački želi od sebe da napravi Gavrila Principa, imaće vremena da iskija svoj "patriotizam". Problem su oni koji su njega i njegovu bratiju ubeđivali i valjda "ubedili" da ta pakleno nebeska Srbija postoji i da će "utrčati u njegov pucanj". Dakle, ne kao banditska kategorija koja je dobila zasluženo, nego kao sociološka kategorija koja trčeći unazad ruši sve pred sobom.
Drugo prokletstvo koje se nadnelo nad Srbijom, a Đinđićevim tragičnim krajem overilo svoje prisustvo, mazohistički je odomaćen "kult mrtvih". Filozofija palanke ne priznaje veličine u svom ataru, neko može biti poznat i priznat u svetu ali ne i kod svoje kuće. Za života. U Srba je takođe rasprostranjena boljka da se zdravlje ceni tek kad se bezpovratno izgubi. U Srbiji se, dakle, nekom priznaje vrednost tek posthumno, ili se čak pokojnik nekritički veliča proporcionalno onoliko koliko je nekritički blaćen za života. Srbi definitivno znaju da cene ono što su imali tek kad ga izgube, bio je toga Đinđić itekako svestan. Te je u startu svoje premijerske misije najavio da ne misli da narodu treba da se svidi i da bude voljen, već da bude uspešan, a samim tim i cenjen. Verujući da je saplitanje o isti kamen stvar srpske istorije, a ne svakodnevice.
Zbog svega toga, dakle, zbog svega onog što je Đinđić kao premijer stigao da uradi, a možda još više zbog svega što nije stigao, priče tipa da li je tadašnja Srbija zasluživala takvog Đinđića mogu se smatrati sasvim metafizičkim. Kao i da li je on bio prebrz i premoderan za konzervativnu Srbiju, koja je možda već znala šta neće, ali većinski nije znala ni šta hoće, a još manje kako. Jer bi tvrdnja da u Srbiji nije bilo i onih koji su po pitanju atentata bili ravnodušni, ili čak likovali, bila licemerna i naivno opasna. Ono što hrabri je da su takvi ipak u ubedljivoj manjini. I da je isto takva većina posle atentata prošla kroz svojevrsnu katarzu, koja nam je toliko trebala koliko smo je se i plašili.
Tvrdnja da Đinđićeva smrt nije bila uzaludna netačna je u suštini, jer uzaludan može biti samo život. Ukoliko se Srbija koja je okrenuta napred, a sva istraživanja tvrde da je ona i većinska, posle pucnja 12. marta otreznila makar upola od onog što je Đinđić sebi postavio u zadatak, deo istorijske misije je ipak obavljen. Kažemo "deo", jer čak i da svi zločinci završe iza rešetaka, budućnost Srbije svakako nije da joj istoriju i ubuduće piše policija.
Sumnja li iko da bi se i Đinđić s time složio.
Ja sam danima razmišljao o raznim stilskim figurama i frazama ovog teksta, i nisam uspeo da dokučim njihovo značenje. Znam samo da sam imao jarku želju da joj kažem da bi joj bilo mnogo celishodnije da ode u neku Ameriku ili nekud tako i postane napokon dvojnica Barbre Strajzend (ili kako se već ona piše na srpskom), neka peva na plejbek. Za to je barem rođena. Znam, zao sam. Ali pokušajte vi ovo čudo od teksta da prevedete na neki strani jezik a da ljudi ne pomisle da ste budala.
