Evo opet jedan tekst kao primer kako nipošto ne smemo da pišemo, novinarke koju ćemo interno zvati Barbara Strajzend (Strajsend, Strejsend, Strejzend, kako već). To je ista ona koja je pisala o Đinđiću.
Zanemarimo visokoumlje raznih "-acija" i metafora, pogledajmo sada samo rečenice koje umesto kao zavisne stoje ovde kao glavne rečenice (dakle pre njih umesto zapete imamo tačke), i u ovom slučaju nikako ne možemo da kažemo da je to greška u kucanju, jer se ponavlja na više mesta u tekstu. Eto.
Evro-integracija Srbije, gledano spolja i iznutra, očekivano je bila u političkoj žiži protekle sedmice. Atlantska integracija, pak, gotovo da je ispunila politički prostor u trenutku kad joj, hladne glave gledano, ni mesto ni vreme nije.
Dok je Skupština Srbije usvajala Zakon o finansiranju političkih aktivnosti i izmene Zakona o akcizama, te raspravljala o predlogu za izmenu Zakona o finansiranju lokalnih samouprava, a sve u skladu sa evropskom agendom, Beograd su pohodili svetski zvaničnici, sa porukama vezanim upravo za evro-inegracije. Dok se u javnosti dizala velika prašina oko ulaska Srbije u NATO, zašta je navodni povod bila Strategijska vojna konferencija za partnere koja je održana u Beogradu, nekako u senci ostale su stvari za Srbiju mnogo važnije i sad i ovde, nego što je neka eventualna NATO aplikacija u nekoj ne bližoj budućnosti.
Dan za danom u Beogradu su boravili Verner Hojer, nemački državni ministar (a ne sekretar kako su mnogi mediji preneli) i Filip Gordon, pomoćnik američkog državnog sekretara za evropska i evroazijska pitanja. I obojica prilično eksplicitno rekli da u procesu priključenja EU, Srbiju u dogledno vreme čeka još više podignuta politička letvica. U isto vreme evropski komesar za proširenje Štefan File tvrdi da nema novih uslova na putu Srbije ka Evropskoj uniji i ponavlja da je za dobijanje statusa kandidata neophodno puno ispunjenje Akcionog plana koji je ranije usvojila srpska vlada.
Hojer je izjavio da su granice na Balkanu "realnost koju niko ne treba da dovodi u pitanje" i da je priznavanje teritorijalnog integriteta "svih susednih država" jedan od preduslova za širenje EU. Gordon je, pak, istakao i da Srbija mora da reši pitanje s Kosovom, jer, ne može se primati u Uniju nova članica, ako ima nerešene odnose ili neusaglašenu granicu sa važnom susednom državom. Ostavljajući doduše ogradu da će "EU sama odlučiti da li je formalno diplomatsko priznanje Kosova uslov za pristupanje Uniji".
U diplomatskom svetu, kao uostalom i na unutrašnjem političkom planu, nije ni najmanje neuobičajeno da takozvani „niži“ funkcioneri u javnost izlaze sa teškim ili jeretičkim pričama. Kao probnim balonima koji bi trebalo da ispipaju teren, da izmere pozitivne i negativne reakcije. Što bi se vojnom terminologijom reklo, da odrade artiljerijsku pripremu. Neuobičajeno da se sve se to dešava u kolopletu otvaranja NATO priče, kao navodnog predizbornog aduta opozicije, u situaciji kad je evidentno da će izbori biti redovni i da smo ušli u verovatno najdužu predizbornu kampanju.
Bolji život i borba protiv korupcije, što je opozicija sebi zapisala na zastavi, ustupaju tako mesto bagatelizaciji evro i satanizaciji virtuelnih atlantskih integracija. Zaboravljajući očito da se izbori više ne dobijaju zbog spiska onog što narod neće, već zbog spiska želja i dobre volje da se ka njihovom ispunjenju krene.
Zanemarimo visokoumlje raznih "-acija" i metafora, pogledajmo sada samo rečenice koje umesto kao zavisne stoje ovde kao glavne rečenice (dakle pre njih umesto zapete imamo tačke), i u ovom slučaju nikako ne možemo da kažemo da je to greška u kucanju, jer se ponavlja na više mesta u tekstu. Eto.
