NIN i Stradanje Hristovo

Pre nešto malo više od pet godina pojavio se film "Stradanje Hristovo" Mela Gibsona. Film je, kao što svi znamo, izazvao veliku pometnju u svetu - kako kod onih koji kao da nisu čitali Sveto pismo pa su se iščuđavali onolikom nasilju nad Hristom, tako kod onih drugih koji svako prikazivanje tadašnjih Jevreja na filmu nazivaju antisemitizmom. No, za mene tada još uvek ozbiljan nedeljnik NIN prevazišao je sve reakcije - 13. aprila 2004. godine, šest dana posle Beogradske premijere filma, NIN je objavio svoj 2780. broj. Na naslovnoj strani bio je Džim Kavizel kao Hristos i veliki naslov na prednjoj strani časopisa glasio je "ISUS U BEOGRADU".



Tekst, o kojem sam hteo da pišem danas, na koji tada nisam reagovao ni u kom obliku (u smislu da pišem NINu i pitam ih o čemu su mislili dok su pisali i štampali dotični članak), bio je naravno centralni članak broja, prostirao se na nekoliko strana, a napisao ga je izvesni Jovan Janjić. Iako sam hteo da postavim samo neke sporne delove teksta ovde, rešio sam da ga ipak kopiram celog. Zašto? Kada sam pokušao na NINovom sajtu da pristupim dotičnom broju i tekstu, dobio sam samo stranicu koja me je obavestila da moram da se pretplatim na elektronsko izdanje nedeljnika kako bih mogao da čitam članke. No, na sreću imam prijateljicu koja je pretplaćena, pa mi je ona skinula članak. Stoga, evo članka u celosti, a šta je u njemu tačno sporno - ko god je gledao film, shvatiće to odmah iz prve rečenice teksta.

Исус у Београду

Према филму Мела Гибсона нема Васкрса, све се, не дај боже, завршава Великим петком!

Вест да је глумца Џима Кавизела у току снимања филма Страдање Христово, у којем тумачи улогу Исуса Христа, погодила муња била је више од обичне вести о елементарној непогоди. Поготово што се тада исто то догодило и помоћнику режисера Јану Мишелинију, који је пре тога још једном, у току снимања овог филма, био погођен ватреном стрелицом с неба.

Многи су у томе видели божји знак, неки опомену. Е, сад, како и зашто

-када је почело приказивање филма, који је још у току снимања добио епитет “контроверзни”, свако је тумачио на свој начин.

А филм чије траке великом брзином обмотавају Земљину куглу никог не оставља равнодушним. И већ тиме постиже - вероватно непланиран - циљ више: показује, на свој начин, духовну климу савременог света.

Главне његове пројекције удешене су да буду за време Великог васкршњег поста (а Васкрс ове године сви хришћани славе истог дана). Кренуло се првог дана поста у Америци, да би се са приказивањем у главним европским центрима, од Лондона, преко Београда, до Москве, започело баш у Страдалној недељи, у недељи пред Васкрс.

А некако баш тим правцем, рекло би се, и сплашњавале су неке од првобитних еуфоричних реакција.

Бројне верске заједнице у Америци, од којих се већина њих у Европи третирају као секте, са одушевљењем су дочекале овај филм, јер су у њему виделе своју шансу за придобијање нових верника. Зато су евангелистичке заједнице у САД кренуле да и саме помогну продају карата за филм Мела Гибсона. Понудиле су своје сајтове за бржу продају карата и организовање посебних служби у црквама на дан премијере филма. Осим тога, и саме су кренуле у прикупљање великих свота новца за куповину карата да би их бесплатно поделиле. Портпарол Националне асоцијације евангелиста Кајл Фиск, како медији преносе, рекао је да они намеравају да искористе Гибсонов филм како би “поделили веру са људима из њихове заједнице који никада не би дошли на службу”.

Од овог филма се очекује, како истичу, да донесе верски преображај у Америци.

Истовремено, бројне јеврејске организације филм нападају као антисемитски, због тешких сцена Христовог страдања међу јеврејским првосвештеницима и старешинама. Било је и позива на забрану филма. Тако, медији су известили да је лидер израелске религиозне партије Шас Ели Јишај затражио да се у израелским биоскопима забрани приказивање филма Страдање Христово, али и апеловао на израелско Министарство спољних послова да охрабри владе других земаља да овај филм забране.

Осим аутора филма, Мела Гибсона, оптужбе о антисемитизму одбацује и сама хришћанска црква, али и друге верске заједнице.

За Мела Гибсона не само да би се могло рећи да није у некој милости код Јевреја - и због овог филма, али и због неких изјава његовог оца, међу којима је и једна којом се оспорава да је над Јеврејима у Другом светском рату извршен холокауст - него и да није без замерки врха Римокатоличке цркве, пошто припада једној римокатоличкој групацији која не признаје ни папу, ни већину новијих реформи Ватикана, а мису и даље служи искључиво на латинском језику.

Отуда су и многе првобитне похвале римокатоличког свештенства на рачун овог филма, као и одбацивање оптужби да је антисемитски добиле још више на тежини.

Захуктавању еуфорије за овај филм свакако је много допринело објављивање речи којима је наводно папа Јован Павле Други прокоментарисао овај филм на специјално уприличеној пројекцији за врх Римокатоличке цркве: “Управо тако је било.” Ове речи, тек после два месеца од објављивања, Ватикан је демантовао, да се оне не би тумачиле као благослов! Али је са више истурених места, па и од папског већа за медије и бројних бискупских конференција оцењено да је страдање приказано реалистично и да филм није антисемитски.

То не значи и да сви припадници римокатоличког клера, или пак протестантског свештенства на њега исто гледају, као што то није случај ни међу православцима. Разликују се лични доживљаји које филм производи, што је у суштини и најважније. Тако, рецимо, објављено је да су се римокатолици у Француској побунили против Гибсоновог филма, што, како је речено, превише поједностављено приказује живот и учење Исуса Христа. А истовремено, с друге стране, девет цркава у Великој Британији резервише карте у биоскопима за своје вернике, али и за оне који не верују и који не долазе у цркву, сматрајући да ће прве овај филм учврстити, а друге освестити и привести вери.

Различити лични доживљаји могли су се видети и на београдској пројекцији уприличеној пред људима од којих се очекивало да дају своје оцене пре званичне премијере, 7. априла, на Благовести. Дистрибутерска кућа “Миленијум”, која је овлашћена за дистрибуцију филма у Србији, организовала је промоцију Страдања Христовог прво за представнике верских заједница, Министарства културе и филмске новинаре у београдском Музеју Кинотеке. Циљ је био, како каже његов директор Зоран Савић, да најпре људи од вере и они који се баве културом погледају филм да би могли, кроз медије или на неки други начин, да изнесу своје утиске и да друге људе упуте како да гледају и како да разумеју филм, који је изазвао одређене контроверзе и који оставља изузетно јак утисак. “Мотив је цивилизацијски, да се све унапред разјасни, да се предупреде неке могуће реакције”, каже Савић.

После ове пројекције представници верских заједница пожурили су да напусте салу да не би давали никакве изјаве. Надбискуп београдски Станислав Хочевар одбио је том приликом да изнесе своју оцену филма, с образложењем да још није време. Пристао је тада само један жупник да прокоментарише филм, у којем је, по његовом мишљењу, Гибсон “истакао снагу вере, наде и љубави” у свету где зло нема граница, што су потом неки протумачили као да је овај филм добио подршку не само представника Римокатоличке цркве у Србији, него и да је “прошао српску цензуру”, иако никакве цензуре није било.

Два дана раније, у биоскопу “Одеон”, одржана је посебна пројекција за представнике Српске православне цркве. Филм је за српске владике посебно приказан тада, пошто је тога дана заседао Свети архијерејски синод СПЦ, па да не би, како су и сами замолили, поново долазили за два дана. Овој пројекцији присуствовали су сви чланови Синода, предвођени патријархом Павлом. Никаве изјаве тада нису дали, али ће се потом прочути да ни патријарх, ни друге владике нису биле задовољне оним што су виделе, а да се митрополит Амфилохије, по изласку из сале, нашалио речима да се гледајући овај филм осетио чак као атеиста.

Кад смо после неколико дана упитали митрополита Амфилохија за утиске, он се само насмејао, одбивши да се изјасни укратко, под изговором да нема времена због других неодложних обавеза.

А епископ шабачко-ваљевски Лаврентије каже: “Страдање је толико наглашено да иоле осетљив човек, племенит човек не може да гледа онолике муке. Ја сам често морао да затварам очи. То је толико наглашено као да је неко, Боже ми опрости, уживао у мукама Исусовим.”

Одмах потом додаје: “Али то је слика Запада: да бомбардује некога, да гледа како горе туђе куће и у томе да ужива. Наш словенски народ то не може тако, словенска душа неће моћи тај филм да гледа равнодушно.”

Владика Лаврентије каже да је овај филм, и поред тако језивих сцена, “заиста дочарао страдање Христово”, најбоље што је до сада видео на филму, иако се и сам држи принципа да “не може смртан човек да глуми Бога, ма какав глумац био, ма какве способности имао”.

А затим износи кључни недостатак филма таквог какав јесте: “Узалуд оне муке и страдања, ако нема васкрснућа, да се види да на крају Истина побеђује, због које онолике жртве. Недостају ми на крају тог филма она чуда која јеванђеља описују, да се земља затресла, да су се гробови отворили, да је Христос васкрсао. То оправдава Христово страдање. А овако испада да је Он узалуд онолике муке претрпео. Ако се не види за шта је све Тај Мученик толико мука поднео и да је васкрсао, а са Њим да је и Истина васкрсла овај филм нема никаквог смисла. Он само убија нашу веру и све на њој засновано.”

Владика Лаврентије баш у томе види разлику између римокатолика, код којих је више наглашен Велики петак, страдање Исусово, од православаца, код којих је наглашен Васкрс, радост, победа живота над смрћу.

У суштини, исто мишљење износи и епископ нишки Иринеј: “Сувише је оно страшно и језиво. Православно поимање Христовог страдања је достојанствено. Достојанство је видљиво и у Његовом понижењу и у Његовом страдању. А овде је то само грозота. Недостаје ми достојанство у том страдању. Грозота је претерана. То страдање Христово и та бестијалност мучитеља превршили су сваку меру људску. При том глумац који глуми Исуса је пунији него што се Христос представља, тако да све то оставља тежак утисак, а поготово што је страдање обесмишљено без васкрснућа. Страдање ради страдања није циљ, него се страдањем преко Голготе иде васкрсењу. То је овде изостало. Можда режисер планира други филм само о васкрсењу...”

Гледајући овај филм, сматра владика Иринеј, човек који то хоће не може да продре у суштину вере хришћанске. Овде се једино може схватити дубина људског пада, али не и духовна узвишеност.

Ни владика Иринеј у овом филму, за који каже да се његов аутор “доста држао јеванђеља, уз нека мања одступања”, не види ништа што би могло оквалификовати као антисемитско. “Ја у томе не видим никакав антисемитизам”, каже. “Нема ту неке веће разлике у односу на оно како су то јеванђелисти представили. Чак су, вероватно из тих разлога, и изостављене оне речи: ‘Крв Његова на нас и на нашу децу!’”

И грчки архиепископ Христодул, оценио је да овај филм, за који је рекао да није довољно усаглашен са јеванђељима, није антисемитски и да он неће подстаћи мржњу према народу који је “учествовао у страдању Господа”.

Међутим, мало шта од тога утиче на стишавање јеврејских реакција.

Одјеци овог филма иду и на друге стране, што се види и по разноврсним реакцијама. А један од главних приговора јесте суровост његових сцена, које су већ однеле две људске жртве. Још првог дана приказивања филма у Америци, док је гледала сцену распећа Пеги Скот (56) је позлило, доживела је срчани удар, а убрзо у болници и умрла. Сличну судбину доживео је и бразилски свештеник Жозе Хералдо Соарес (43), који је резервисао две биоскопске сале да би филм одгледао са својом породицом и верницима своје цркве. На половини филма његова супруга приметила је да се не мрда; лекар који је био у сали могао је само да констатује смрт. Због тога је у неким земљама забрањено деци да гледају овај филм, негде је то допуштено само у присуству родитеља. У Италији и код нас такве забране нема. Директор дистрибутерске куће “Миленијум” каже да је бесмислено уводити такве забране, кад деца могу и сама од пирата на улици, без икакве сметње, да купе копију филма и одгледају у својој кући. Кад закон на једном месту попусти онда се оно што се из тога изроди тешко може зауставити на неком другом месту!

Овај филм животу намењује само страдање, а врло мало или никако радост живота. Да је било као што је по њему, вероватно га данас и не би гледали. Све би стало на Великом петку. Ипак, ево га - Васкрс!

Јован Јањић

Iz prve rečenice, odmah posle naslova, a pre slike raspetog Hrista, potpuno je jasno da autor teksta nije gledao film, ili ga nije gledao do kraja. Zašto? Zato što se na kraju filma prikazuje vaskrsenje Hristovo. Zora sviće, grobnica se otvara, on ustaje i izlazi iz nje, a u rukama mu se vide rupe od eksera kojima su ga zakovali za krst. Takođe se stiče i jak utisak da ni vladika Lavrentije, a ni vladika Irinej nisu pogledali film do kraja. Episkopu Lavrentiju smeta što nema "onih čuda koja jevanđelja opisuju, da se zemlja zatresla, da su se grobovi otvorili, da je Hristos vaskrsao", iako od tri navedena čuda, dva sasvim jasno vidimo u filmu (nema jedino grobova koji se otvaraju), zajedno sa prolamanjem poda u Hramu u Jerusalimu. Vladika Irinej takođe smatra da je stradanje obesmišljeno bez vaskrsnuća, iako, kao što već rekoh, Hristos na kraju filma vaskrsne.
S drugog jednog aspekta, u koji ne bih ulazio previše, jako zanimljiv mi je i ovaj deo teksta:

“Сувише је оно страшно и језиво. Православно поимање Христовог страдања је достојанствено. Достојанство је видљиво и у Његовом понижењу и у Његовом страдању. А овде је то само грозота. Недостаје ми достојанство у том страдању. Грозота је претерана. То страдање Христово и та бестијалност мучитеља превршили су сваку меру људску (...)”

Stradanje Hristovo u filmu je prikazano prilično verno prema onome napisanom u Svetom pismu. Gibsonov film sam doživljavao uvek kao odgovor na filmove gde se prikaže život Hristov, njegova čuda, vaskrsenje i vaznesenje na nebo, dok se preko stradanja uvek pretrči kao da su mu samo zapravo stavili krunu od trnja i nekoliko puta ga pljunuli pre raspinjanja. Poenta je da je upravo i bilo surovo, nemilosrdno i strašno, i nikako ne mogu da razumem kako nečija patnja, pogotovo bičevanje, pljuvanje, venac od trnja i raspinjanje mogu biti dostojanstveni. Dostojanstven može jedino biti način na koji je Hristos podneo sve te muke, a nisam nešto stekao utisak u filmu da je njegov stav bio išta niže od toga. Takođe je jedna velika poenta cele priče i to da su njegova stradanja i bila van svake ljudske mere - ipak je On bio bogočovek. To pak nije tema ovog teksta, niti želim da započinjem neku dublju raspravu - da li je mučenje u filmu prikazano previše realistično ili ne, ili je čak preterano - najjednostavnije je uzeti Sveto pismo i proveriti.
No, okosnica cele priče o ovom članku je da autor teksta i vladike koje su dale izjave za NIN nisu gledali ceo film. I onda u jednom ozbiljnom magazinu kao što je NIN, čije članke ne možete pogledati na njihovom sajtu ukoliko to ne platite, osvane tekst na nekoliko strana, gde već prva rečenica pokazuje potpuni, nepremostivi promašaj. Na kraju se stekne gorak utisak da je cilj članka bilo zapravo isticanje (po ko zna koji put) razlika između istočnog i zapadnog poimanja hrišćanstva.