четвртак, 25. јун 2009.

Mantil? Haljina?

Kao poslednji novinarizam za danas, nešto kratko, takođe iz jučerašnjeg broja 24 sata:

Mantil Serene Vilijams (21) ima dvoredo kopčanje, a i sama teniserka je rekla da na Vimbldonu neće nositi nešto što je strogo u sportskom stilu. „To nije sportska odeća, ali je ženstvena, a ja sam veoma ženstvena“, kaže Serena Vilijams. Potvrđeno je da će se model ove haljine prodavati u prodavnicama „Najk“ u Americi, a koštaće 100 dolara. Ipak, modeli Sereninog mantila i jakne Marije Šarapove neće biti pušteni u slobodnu prodaju.
Priču počinju o mantilu, onda nam Serena kaže da je ženstvena, onda nam potvrđuju da će model "te haljine" biti u prodaji u Americi, da bi nam odmah posle toga rekli da se mantil neće prodavati. Koja sad haljina odjednom? Zar priča nije bila o mantilu? Verovatno je reč o haljini ISPOD mantila - jedini problem je što nam nisu opisali haljinu, no mantil. C,c,c.




Pandemija, koleginice? (iliti bukvalno prepisivanje, robovanje izvoru)

U istom pregledu štampe koji smo pomenuli u prethodnom novinarizmu, imali smo i sledeću rečenicu:

Institut za tropske i infektivne bolesti u Beogradu potpuno je spreman za eventualnu pandemiju svinjskog gripa u Srbiji.
Iako sam bio spreman da pucam u koleginicu koja je sastavila pregled štampe, "pandemija" piše i u izvoru - Blicu. Opet mi se u glavi vrzmalo pitanje da li treba slepo prenositi izvor, ili ga prepričati - ipak je to pregled štampe, valjda možemo malo slobode da imamo?
Za one koji ne razumeju novinarizam - pandemija ne može da bude u jednoj državi, pandemija se prostire na više država ili kontinenata, bar po definiciji.

Gde je uhapšen Čeku, koleginice?

Danas sam, kao skoro svaki dan, prevodio pregled štampe. Kao i obično, bilo je bisera. Opet se ne bih kladio da je kriva samo novinarka, verovatno je tu opet upleo prste i urednik, "lektor".
Evo jedan primer:

Listovi pišu i o hapšenju nekadašnjeg premijera Kosova Agima Čekua i vođe OVK, zbog ratnih zločina nad Srbima i drugim nealbanskim stanovništvom na Kosovu i Metohiji, kao i o zahtevu srpskih vlasti da on bude izručen Srbiji.
Ovaj deo je iz uvoda u tekst, odnosno najave tema o kojima će se u ostatku teksta govoriti. Dalje priče u tekstu o ovome pak nema. A problem je? Kao što vidite iz priloženog (cenjena poroto), novinarka je napisala da je dotični uhapšen i da Srbija zahteva njegovo izručenje, a nije našla za shodno ni da nam kaže da je uhapšen u inostranstvu, a kamoli GDE je uhapšen. Možda je lapsus - dešava se to svakome - ali ipak, budući da se ne vraća na temu kasnije, morala je da napiše i GDE. Zapravo je smešno što je to ispušteno, pošto na tom "GDE" insistiraju obično u vestima i kad ne treba - kao recimo u slučaju da je Boris Tadić dao neku "bitnu" izjavu, pa "moraju" da kažu gde ju je dao, makar to bilo i na autobuskoj stanici u Trsteniku, dok je plaćao usluge javnog WC-a. C,c,c.

Nastavak

U jučerašnjem broju "24 sata" osvanuo je kratak tekst o trećem delu animiranog filma "Ledeno doba". Evo šta mi je zapelo za oko:

U trećem nastavku „Ledenog doba 3: Dinosaurusi dolaze“ mamut Meni i njegova devojka Eli dobiće prinovu (...)

http://www.24sata.rs/vodic.php?id=55168
To nažalost nije prvi put da vidim takvu formulaciju, a od iste mi opada i ovo malo kose što imam. Kako treći nastavak može biti isto što i treći deo? Da bi nešto bilo nastavak, mora da ima prvo nešto na šta se nastavlja (valjda), a prvi deo ne može nikako biti nastavak, budući da se ne nastavlja ni na šta. Znači imamo prvi deo, drugi deo i treći deo - iliti prvi deo, drugi deo (prvi nastavak) i treći deo (drugi nastavak). Naravno, novinari bi na ovo odmahnuli rukom i ponovo istakli kako su to samo "novinarske floskule". Hah.

уторак, 23. јун 2009.

... (iliti tri tačke)

Na izvesnoj radio stanici novinarke kulturne redakcije imaju izgleda određenu fiksaciju koja se manifestuje učestalim neprimerenim korišćenjem tri tačke. Naime - skoro uvek kada nabrajaju glumce iz neke predstave, filma, učesnike nekog događaja, spisak istih završavaju s tri tačke, kao da slušaoci (ili čitaoci na sajtu) treba sami da dovrše i poznaju spisak. Najlepše je pak kada sam prilog završe s tri tačke. Nažalost još nisam imao sreću da ih slušam kako snimaju svoje priloge za emisiju, ali bih baš voleo da čujem i vidim kako, završavajući tekst, lagano usporavaju pred pomenute tri tačke, kako im pogled luta u daljinu, dok im blag osmeh obigrava oko usana, a one potpuno nesvesne gde su i za šta su zapravo plaćene... Ah, te pesničke duše...

Balkankultu i Monfalkoneu su u organizovanju izložbe pomogli pokrajinsko Izvršno veće i Zavod za kulturu Vojvodine, kao i Italijanski institut za kulturu u Beogradu...
Moguće je sasvim da su ove tri tačke naznaka onome ko čita tekst da tu treba malo da se zamisli i napravi dramsku pauzu pred čitanje sledećeg pasusa.

Društvo arhitekata Beograda i Kulturni centar Beograda organizuju IV internacionalnu nedelju arhitekture - BINA '09 , manifestaciju tematski naslovljenu kratkim prefiksom RE... posvećenu akutnom pitanju odnosa prema postojećem arhitektonsko-urbanističkom okruženju i mogućnostima njegove stalne REprodukcije, REkonstrukcije, REvitalizacije, REgeneracije, REafirmacije, REintegracije, ... u žive tokove vremena.
Prva "trotačka" u ovom pasusu igra ulogu zareza (iliti zapete), a druga je zalutala skroz.

Evo kako se završava jedan tekst:
Predstavilo se 185 umetnika sa 242 rada koji su najjrazličitijim pristupima odgovorili na temu kroz slike u svim tehnikama, instalacije, keramiku, fotografiju...
Šta ja kao čitalac sad ovde da mislim? Da tu ima još nešto da se doda, a da ona ne zna, ili neće da mi kaže ŠTA?

Evo nabrajanje glumaca...

U filmu „Turneja“ igra brojna glumačka ekipa sa prostora bivše Jugoslavije koju predvode Tihomir Stanić, Dragan Nikolić, Voja Brajović, Slavko Štimac, Mira Furlan...
Zaista... kako se ovo čita u etru? Neki savet?

Evo još malo nabrajanja:

Dobitnici visokog priznanja su i kulturni poslenici koji se već godinama bave očuvanjem srpske kulture na prostoru bivših jugoslovenskih republika ili susednih zemalja, poput Bledara Bašanovića iz Albanije, Momčila Velića iz Makedonije, Momčila Vukčevića iz Crne Gore, Jadranke Dragojlović iz Mađerske...
Hm... nije li lakše u oba prethodna slučaja pre nabrajanja imena napisati "između ostalih" i onda normalno navesti glumce/učesnike/štaveć koje želimo i lepo staviti običnu tačku na kraj?

Kad je koja od tih dveju sila u čoveku prevladala, “ostavimo budućnosti da odluči”, rekao je Vegel i dodao da nas pozorište neprestano upozorava da ćemo propasti, budemo li obmanjivali sebe da smo pobedili“...
Ovde sam već počeo da mislim da to one same sebi stavljaju interno znak gde da naprave malu pauzu u čitanju. No, kako god da se obrne, ne valja i ružno je. Zato vas molim, ako imate negde neku novinarku koja se bavi kulturom, a primetite da voli da umeće tri tačke i gde treba i gde ne treba, skrenite joj pažnju, učinićete dobro delo i spasiti izgubljenu dušu...

Udruženje nestalih

Često se u novinama, na televiziji i u svim drugim medijima može čuti sintagma "Udruženje nestalih" koja zapravo znači "Udruženje porodica nestalih", pošto se nestali, budući da su nestali i da se ne zna gde su, ne mogu ni udružiti, a i da mogu, ne bi se mogli oglašavati, jer bismo inače znali gde su i ne bi više bili nestali.
Evo nekoliko primera:

B92, izvor: Beta, 5. februar 2003. godine

Udruženje nestalih zatražilo TV-duel sa Tačijem, Čekuom


U daljem tekstu doduše piše ispravno.
Nataša Kandić posetila Udruženje nestalih na Kosovu
U daljem tekstu takođe piše ispravno.

Goran Aleksić primio predstavnike udruženja nestalih
Del Ponte sa predstavnicma Udruženja nestalih

I u kombinaciji s kidnapovanim:

Pres konferencija Udruženja kidnapovanih i nestalih
Mislim da je dovoljno, shvatili ste već.
Zašto je to tako? Verovatno ne razmišljaju, a žele ekonomične naslove. No, i dalje ne valja i ne može tako.




Pri čemu imajući u vidu (odnosno da li novinari treba da prenose reči političara bukvalno II)

Neki političari vole da pričaju zamršeno. Vole velike rečenice i "velike" reči. Jedan od takvih je i Predsednik Tadić. U nedelju smo imali vest sa sledeće dve rečenice:

Predsednik Srbije Boris Tadić izjavio je da je najkonkretniji rezultat proteklog Samita šefova država centralne Evrope u Novom Sadu to da je Srbija došla na još jednu stepenicu više kada je u pitanju liberalizacija viznog režima, a imajući u vidu poziciju i stavove članica EU koji su učestvovali na skupu u Novom Sadu. Samit je bio i prilika da još jednom razgovaram s predstavnicima EU i da pokrenem temu da jedna država EU ne može blokirati sve one države koje žele da postanu članice EU, pri čemu se govori o neophodnosti ratifikacije Lisabonskog sporazuma, istakao je Tadić.

Dve rečenice u kurzivu deluju kao da su samo nalepljene na ostatak, ili su upotrebljeni potpuno neadekvatni veznici - sami izaberite, ali ovako ne valja nikako. Ako se političar već ne čuje/vidi, mislim da novinar ne bi završio u paklu jer je malčice "sredio" rečenicu.

Već viđeno i prežvakano (Kako mala Slavica zamišlja vest)

Ja zamišljam (a mnogo stručniji će verovatno reći da nisam u pravu) da vesti moraju biti istovremeno i novosti, neke nove informacije, koje do tada nismo čuli, ili neke stare vesti sa novim detaljima. Svakako ne zamišljam da je vest izjava nekog političara koji nam saopštava ono što su njegove kolege prethodnih deset dana već govorile. Odgovoran urednik takvu vest ne bi uvrstio u bilten. No, znamo već kakvi su razni urednici, te smo u nedelju, posle deset dana prepričavanja vesti o mogućnosti prijema Srbije na "belu šengensku listu" u januaru 2010. godine dobili "vest":

(Izvor:Tanjug)

Slobodno putovanje u inostranstvo od 1. januara 2010. godine

Građani Srbije moći će od 1. januara 2010. godine slobodno da putuju u inostranstvo, izjavio je danas potpredsednik Vlade Srbije za evropske integracije Božidar Đelić. Posle ovonedeljne jednoglasne podrške Evrope, postoji samo jedan uslov, a to je da dokažemo da se, do trenutka donošenja konačne odluke, na jesen, nismo opustili, nego da smo nastavili da radimo, kazao je Đelić u intervjuu "Večernjim novostima". On je rekao da ne postoje nikakvi novi uslovi, ali da ne treba da iznenađuje što evropski partneri žele dokaze da je Srbija posvećena primeni velikog broja zakona usvojenih u poslednjih šest meseci.

Prvo naslov - potpuno saomuvereno i kao da je već sve rešeno (mada ne čudi, kada vidimo ko daje izjavu). Zatim sama vest koja ne sadrži nijednu novu informaciju. Onda osoba koja daje izjavu - sad već malo manje verujem u mogućnost ukidanja viza, budući da nas je slagao do sada svaki put.
Na kraju ostaje samo pitanje šta to treba da nastavimo da radimo.
Istog dana pojavila se još jedna vest sličnog kalibra, gospodin ministar Vuk Jeremić je nešto pričao, ali njega ćemo danas da poštedimo.

петак, 19. јун 2009.

Gamad

Ovo i nije novinarizam, ovo je više društvena štetočinska pojava.
Govorim o "novinama" koje izlaze pod imenom "Kurir".
Odavno sam govorio da ih treba zabraniti, no sad, posle najnovijeg kršenja prava na privatnost, etičnosti, i čega sve ne (najviše mi smeta što su se okomili na maloletnog momka, kakav god da je), mislim da ih treba zatvoriti i izvršiti deratizaciju njihovih prostorija, pošto samo pacovi mogu da rade u tako bljutavom mediju. Ja jesam liberalan, jesam za slobodu govora (očigledno), jesam za to da se prodaje sve što ima publiku, ali neki minimalni red mora da se zna.

I ne, ne branim ni Bećkovićkinog sina per se, ni narkomaniju, niti išta slično.

Makroekonomska održivost...

Evo za danas još jedan kratak novinarizam.
Ovo je deo vesti, čiji je izvor Tanjug, a koja govori o budžetskoj pomoći EU za Srbiju. Govori Božidar Đelić.

Dogovoreno je da pomoć ima uslove koji su povezani sa primenom sporazuma Srbije sa MMF-om, tj. makroekonomskom održivošću zemlje, i sa implementacijom evropskih zakona, naveo je Đelić.
Bilo bi mi veoma milo da mi neko objasni šta je to zapravo makroekonomska održivost zemlje. Možda lupam, ipak nisam ekonomista (a i ja grešim, naravno, svi grešimo), ali mi ovde nešto debelo ne štima. Jedino da piše "... tj. održivošću makroekonomske stabilnosti zemlje"

Ukazivanje

Novinari vole da menjaju oblike i značenje glagola onako kako njima u datom trenutku odgovara, verovatno kako bi se osećali posebnije u odnosu na "obični svet". Jedan od oskrnavljenih glagola u tom iskazivanju novinarskih hirova je "ukazati (na nešto)". Naime, mnogo češće ćete naići na oblik "ukazati" bez neophodnog "na nešto" nego na onaj ispravni oblik. Sam vrag će znati zašto je to tako, kad se na drugim poljima uspinju da napišu što više reči - ostavština iz vremena kada su plaćani po količini napisanih reči.
Elem, "ukazati" bez "na" ne znači ništa. Meni u glavi se javlja eventualno značenje "davati ukaz", ali to svakako nije to.
Evo par primera iz pravih vesti. Izvori su Tanjug, Beta i ona radio stanica. No, čisto da ne bude zabune, ta pojava nije ograničena i prisutna je u svim medijima.

Tadić je ukazao da su Srbija i Makedonija dve bliske države (...)
A odmah posle toga sledio je ispravan oblik:

Predsednik Srbije je posebno ukazao na značaj saradnje Beograda i Skoplja (...)

I onda opet...

(...)ali su holandski zvaničnici ukazali da nisu spremni da uvaže taj predlog(...)
Ona je ukazala da su vlasti u Beogradu zahvalne Ruskoj Federaciji (...)

Mislim da je to dovoljno.
Dragi novinari, ako čitate ovo, setite se samo Ruške Jakić: "Ne, nikako."

Lud zbunjenog

Prekjuče u pregledu štampe izvesne radio našao se sledeći pasus:

Novine pišu i o kontinuiranom usklađivanju propisa Srbije sa evropskom regulativom. Prvih 100 nepotrebnih propisa i zakona, kako saznaju NOVOSTI, moglo bi biti izbačeno iz procedure već početkom jula. Većina građana traži uspostavljanje tzv. jednošalterskog sistema prilikom predaje finansijskih izveštaja, a ima predloga i za uprošćavanje procedura prilikom zapošljavanja novih radnika, ukidanje obaveze atestiranja proizvoda koji već imaju deklaraciju EU, produžavanje važenja izvoda iz matične knjige rođenih, ukidanje overe sopstvenog potpisa u sudu. Analiza je pokazala da se čak 60 odsto polja u obrascima ponavlja, a da se isti dokumenti predaju različitim institucijama, umesto na jednom šalteru.


Meni koji nisam upućen u priču o ovim propisima i nisam čitao članak u Novostima ovde mnogo toga nije bilo jasno. Prvo - o kakvoj proceduri je reč? Skupštinskoj? Jesu li to zakoni/propisi koji tek treba da se usvoje? Deo sa jednošalterskim sistemom za finansijske izveštaje je jasan, kao i nabrajanje ostalih predloga za menjanje propisa. A onda odjednom imamo obrasce, a ne znamo uopšte koji su obrasci u pitanju (ako su za sve ove propise nabrojane pre toga, ne vidim zašto neka polja ne bi bila ista, ipak se ne radi o istim propisima, zar ne?), i (opet ako su za prethodno nabrojane procedure) zašto se dokumenta ne bi predavala različitim institucijama, ne može valjda jedan šalter da se bavi i matičnom knjigom rođenih, i deklaracijama za proizvode, i zapošljavanjem i potpisima itd. ? Zaključak koji se nameće je sledeći - ili je novinar loše prepričao članak iz Novosti, ili ga je dobro prepričao a urednik ga "sredio, ili ga je loše prepričao, a urednik dodatno "sredio", ili je već i u originalu loše napisan. Aj' da proverimo:

Briše se prvih 100 propisa



Lov na komplikovane birokratske procedure se zahuktava! Spisak propisa i zakona koji će uskoro biti poslati na "giljotinu" sve je duži, a kako saznaju "Novosti", prvih 100 moglo bi da "padne" već početkom jula.
Prema rečima Andreje Marušić, koja rukovodi Jedinicom za sveobuhvatnu reformu propisa, narednih nedelja Vladi Srbije će biti predat prvi paket preporuka za ukidanje propisa koji privredi i građanima zagorčavaju život:
- Ministarstva su sama već registrovala oko 300 akata koje bi trebalo izmeniti ili staviti van snage. Među njima je čak 100 koji se već duže vreme uopšte ne primenjuju. To su podzakonski akti za čije ukidanje nije neophodna
odluka Skupštine, već samo Vlade, i zato ćemo tražitu da budu i formalno ugašeni.
Ubrzo posle toga, na adresu Nemanjina 11 biće poslat i drugi paket preporuka:
- Planiramo da pre avgustovskog odmora Vlade dostavimo još jedan spisak propisa koje bi trebalo izmeniti - kaže Marušićeva. - Privreda ima rok do 15. jula da nam dostavi svoje predloge i sugestije o tome koje komplikovane administrativne procedure ih najviše "žuljaju".
Do sada je, objašnjava Marušićeva, stiglo oko 300 predloga za izmenu ili stavljanje van snage određenih propisa iz raznih oblasti. Većina građana traži uspostavljanje tzv. jednošalterskog sistema prilikom predaje finansijskih izveštaja, jer se sada oni dostavljaju na čak tri adrese - Narodnoj banci, Agenciji za privredne registre i Poreskoj upravi. Ima predloga i za uprošćavanje procedura prilikom zapošljavanja novih radnika, ukidanje obaveze atestiranja proizvoda koji već imaju deklaraciju EU, produžavanje važenja izvoda iz matične knjige rođenih, ukidanje overe sopstvenog potpisa u sudu, mogućnost plaćanja u evrima...

40 papira za zdravstvenu knjižicu
Da bi, na primer, vlasnik firme prijavio sebe, jednog svog radnika, svoju i njegovu porodicu (ukupno šest osoba) za penzijsko i zdravstveno osiguranje, mora da popuni ukupno 27 raznih obrazaca, odnosno 654 polja u tim formularima, i da uz njih pribavi i nadležnim organima podnese 43 priloga. Samo da bi izvadio zdravstvene knjižice, treba da popuni 18 obrazaca i preda 22 priloga. Analiza je pokazala da se čak 60 odsto polja u obrascima ponavlja, a da se isti dokumenti predaju različitim institucijama, umesto na jednom šalteru.

Gle čuda, u Novostima je napisano sasvim jasno.
Znači da je u pitanju jedna od prethodno nabrojanih varijanti, a meni se nešto u ovom slučaju javlja da je loše napisano, i još lošije "lektorisano".

среда, 17. јун 2009.

(Ne)ozbiljne vesti (Kako mali Perica zamišlja vest I)

Naslov ne treba da implicira ni u kojem slučaju da sadržaj vesti koja sledi smatram za neozbiljan - govorimo o načinu na koji je vest prenesena, kao i o tome šta je uopšte vest?
Evo jedna od definicija sa primerima:

Šta je, dakle, vest? Ne postoji univerzalna definicija vesti (ono što je vest za Kruševac ne mora biti vest i za Beograd), ali postoje pravila uz čije poštovanje može da se pravi univerzalna vest, prihvatljiva za sve medije- agencije, štampane i elektronske medije.

Prva rečenica ne mora obavezno da sadrži odgovor na svih „5 W“ da ne bi bila glomazna i preopterećena

U udžbenicima novinarstva najčešće se pominje da vest mora da odgovori na pet duplih V ( five W) : who (ko), what (šta) , where (gde), when (kad) i why (zašto). Mnogi teoretičari smatraju da je pravilnije reći da vest treba da sadrži odgovore na 5 W + H – how, odnosno odgovor na pitanje kako se nešto dogodilo. Prva rečenica, koja se zove lid (lead), ne mora obavezno da sadrži odgovor na svih pet W da ne bi bila glomazna i preopterećena, ali u kasnijem tekstu moraju da nadju mesto.

Primer kako treba: Državna zajednica Srbija i Crna Gora primljena je u članstvo Evropske unije, odlučeno je danas u Briselu.

Predstavnik Evropske komisije Romano Prodi obrazložio je da je Beograd ispunio sve uslove za prijem u to članstvo.....

Ova vest u prva dva reda sadrži sve potrebne elemente (u prvom redu četiri W, u drugom još jedno), a uz to je napisana jednosatvno i jasno.

Primer kako NE treba: Predstavnici 25 zemalja članica Evropske unije (EU) danas su u Briselu, sedištu EU, u svečanoj atmosferi, jednoglasno doneli odluku da državna zajednica Srbija i Crna Gora , koja već 15 godina čeka načlanstvo u Evropskoj uniji, postane deo te zajednice.

To bi bio lid iz arsenala novinara koji koriste suvišne reči, ponavljaju ih , ili pokušavaju da dočaraju atmosferu na mestu rezervisanom za jednostavan odgovor na jednostavno pitanje: Šta se dogodilo?

Vidite, moje kolege i ja, prilično često imamo posla s vestima iz primera kako NE treba. Takođe nekad imamo i kilometarske vesti koje sadrže obilje nepotrebnih informacija, a manjka im isto toliko ili veće obilje potrebnih informacije (zbog publike kojoj se obraćamo) - o tome ćemo još pisati i pisati. No, ponekad naiđu i vesti poput ove koju ću vam sada pokazati:


17. jun 2009. 20:06 (Izvor: Tanjug)

Vozač autobusa "Arsa prevoza" Igor Arsić, koji je prevozio oko 40 Srba iz Gračance do Kosovske Mitrovice, pretučen je jutros zajedno sa ocem Vidom i odveden u policijsku stanicu u Prištini. Prof. dr Aleksandar Vasić, u mitrovičkog bolnici, gde su Arsići zbrinuti, izjavio je da obojica po svoj prilici imaju potres mozga, kao i oguljotine i podlive na telu i ekstremitetima. Igor Arsić ima i povredu oka, naveo je dr Vasić. Vid Arsić je izjavio da je njihovom autobusu u Prištini kombi vozilo preprečilo put, i da je njegov sin Igor koji je vozio autobus, na to reagovao sirenom. Prišao je jedan policajac KPS i upitao za objašnjenje, a potom je bezrazložno počeo da ga udara, ispričao je Vid Arsić. On je naveo da je zatim stiglo vozilo marke „golf“ iz kojeg su izašle četiri naoružane osobe u civilu i nastavile da tuku njega i sina. Onda su nas odveli u stanicu policije gde su nas držali sat vremena, a zatim ponudili pratnju do Mitrovice, rekao je Vid Arsić. On je dodao da posle jutrošnjeg incidenta planira da sa porodicom napusti Kosovo i Metohiju.

Ja zaista ne želim da umanjim ili omalovažavam ono što se desilo tim ljudima, ali celoj ovoj priči naprosto NIJE mesto u vesti, naročito ne u biltenu za stranu publiku, koja u svojim domaćim vestima nije navikla na ovoliko detaljisanje i prepričavanje doživljaja. Da li je zaista bitno koja je kompanija čiji je vozač pretučen? Da li je uopšte bitno to da je vozač? Da li je bitno i kako mu se zove otac? Zar bi konstatacija da je "pretučen i njegov otac" išta umanjiti događaj? Onda usred vesti imamo informaciju koja opovrgava informaciju iz prve rečenice (ko je zapravo vozio autobus? I ponovo, zar je bitno?) Otkud odjednom u priči policajac? Šta se desilo na kraju s autobusom? Da li nam zaista u vesti trebaju sve povrede koje su zadobili, do tančina? I zar ovako treba da izgleda vest jedne ozbiljne medijske kuće? Ovo je nešto što bih očekivao od Kurira, PRESSa i sličnih, ali ne i od nečega što ima za izvor Tanjug. No, iskustvo me je naučilo da ime, istorija i reputacija nisu sve, kao i da je reputacija prolazna kategorija.

Skretanje pažnje (Precizno izražavanje II)

Iako bi neki rekli da cepidlačim - meni je precizno izražavanje, naročito u novinarstvu, itekako bitno. Jedan od razloga za to je i što novinari relativno mnogo utiču na razvoj jezika - ljudi čitaju novine, slušaju radio, gledaju televiziju - a taj uticaj često nije dobar - bavićemo se verovatno ubuduće često raznim bukvalnim prevodima fraza, izreka, itd. Osim bukvalnih prevoda, serviraju nam se i logički i semantički besmislene rečenice, glagoli se koriste pogrešno, i sve to ide kao kad u crtaću neko pusti kamenčić niz snežnu planinu pa od njega postane ogromna kugla.
Danas sam, prevodeći pregled štampe, nabasao na jednu navodnu rečenicu našeg ministra spoljnih poslova, Vuka Jeremića, izgovorenu u intervjuu Blicu, a koja mi je zaparala oči. Kažem "navodnu", pošto nikad nisam siguran da li je taj neko stvarno rekao od reči do reči to nešto tako kako je novinar preneo. Da pogledamo šta je to Jeremić rekao:

Situacijom na terenu takođe nismo zadovoljni i sednica će biti prilika da se taj stav glasno izrazi. Odluke potvrđene u SB UN moraju da se poštuju. Moramo da skrenemo pažnju na to, kao i na aktivno angažovanje svih relevantnih institucija na KiM, kako bi se odluke SB UN sprovodile, uključujući i plan Ban Ki Muna od šest tačaka.

Ponavljam - neki će reći da cepidlačim, ali, ponavljam opet, precizno izražavanje je bitno. Ako čovek čita rečenicu, od onog dela koji je u kurzivu, a ne razmišlja o jeziku, razumeće da je ministar hteo reći kako je neophodno da se sve relevante institucije na Kosovu i Metohiji angažuju u sprovođenju odluka SB UN. Međutim, "skrenuti pažnju", naročito u ovakvoj konstrukciji, predstavlja ukazivanje na nešto što postoji, a ne na nešto što treba da se desi. Naše nezadovoljstvo postoji, i na to skrećemo pažnju... ovu drugu pažnju skrećemo na POTREBU da se pomenute institucije angažuju na pomenutim procesima. Rečenica napisana ovako kako ju je Blic štampao znači da ćemo da skrenemo pažnju na naše nezadovoljstvo, i na aktivno angažovanje institucija koje već postoji, a da to skretanje pažnje na njihove aktivnosti (koje one već vrše) treba da doprinese da se pomenute odluke sprovedu. Pitamo se onda za šta se one angažuju ako će naše skretanje pažnje na to angažovanje tek da osigura ispunjenje odluka. No, sasvim je jasno da je hteo da kaže da hoćemo da kažemo kako postoji potreba za tim angažovanjem, a da njega još nema. Nadam se da ovo sad nije bilo mnogo zamršeno.
Pitam se sada, da li novinari, ako političari i kažu ovakve stvari (ili još gluplje/netačnije/nelogičnije/umetni pridev koji ti odgovara, u komparativu), treba da prenesu bukvalno onako kako je rekao, ili treba da nađu smisao i "prepričaju" ga za publiku. Mada, često nisam siguran da li je novinar dobro preneo izrečeno. Ali to nikad nećemo saznati. Mada, ko zna...
No, ako vas zanima šta ja mislim - ja sam uvek za smisao. Kao što nam i u prevođenju kažu da prevodimo smisao, tako treba da bude i u sredstvima informisanja.

Senzacionalistički naslovi

Danas videh na naslovnoj strani PRESSa sledeću udarnu vest:
Užasan zločin u Apatinu!
Narkomanka bacila bebu u WC šolju!

Razmišljao sam da li o ovome vredi pisati, a onda se setih slučaja Antala Skendžića i njegove majke, i natpisa u istim novinama "GEJ MONSTRUM UBIO MAJKU".
Pitam se zar bi ti zločini bili išta manje strašni da žena nije narkomanka, ili da Antal nije gej. Naravno da ne bi, no, PRESS i njima slični žive od senzacija, pa makar ih fabrikovali i sami.
Čak sam razmišljao "dobro, možda je to što je narkomanka imalo neke veze s tim što je ubila dete", no, i sam PRESS nam potvrđuje da nije tako:

Dragana se često obraćala za pomoć apatinskom Centru za socijalni rad. U ovoj ustanovi smatraju da to što je bila narkoman nije dovelo do čedomorstva, već da je verovatniji razlog nezavidna ekonomska situacija.

- Kada je boravila na teritoriji opštine Apatin, redovno je dobijala pomoć, jer je bila u nezavidnoj materijalnoj situaciji. Godinu i po dana unazad bila je na terapiji „metadonom" radi odvikavanja od droge. Iako je bila narkoman, dosta dobro je rasuđivala. Pretpostavljam da je uzrok eventualnog čedomorstva nezavidna ekonomska situacija, a ne zamućena svest zbog korišćenja droge. Prema našim saznanjima, u poodmakloj trudnoći je tražila prekid trudnoće, ali šta se dalje dešavalo, ne znam. Deca su joj fizički i mentalno stabilna i očuvana - kaže Dušan Bursać, psiholog u Centru za socijalni rad.


Što će reći da je naslov ipak služio samo za iskorišćavanje predrasuda zarad prodaje. Nije da podržavam narkomaniju, daleko bilo, ali ipak - kad je nešto jadno, jadno je, pa makar se radilo i o žutoj štampi (koja ipak ima veliki uticaj kod nas).

уторак, 16. јун 2009.

Srbi i nealbanci? (Precizno izražavanje I)

U mnogim medijima - novinama, televizijama, radio stanicama - već dugo možete da čujete o patnjama "Srba i nealbanaca" na Kosovu i Metohiji. Ovo je jedan skoriji primer:

VEČERNJE NOVOSTI prenose izjavu šefa delegacije Beograda u Radnoj grupi za nestale na Kosovu Veljka Odalovića da navodi o trgovini organima Srba i nealbanaca sa Kosova tokom 1999. godine ne smeju ostati bez epiloga.

Problem s izrazom "Srbi i nealbanci" je sasvim očigledan, ali novinarima kao da uporno izmiče, ili ga smatraju nebitnim. Dok tamo gde ne treba dodaju i gomilaju reči (umesto "učestvovati" mnogo češće pišu "uzeti učešća u"), ovde izostavljaju jednu i time prave etničko-gramatičku grešku, ako se smem tako izraziti. Naime, kovanica "Srbi i nealbanci" implicira da su Srbi neka vrsta Albanaca, jer Albanci tlače Srbe i nealbance, a budući da Albanci i Srbi nisu isti narod, izraz treba da glasi "Srbi i OSTALI/DRUGI nealbanci". Ko je zapravo kriv što svako malo u vestima i člancima, izveštajima nedostaje "drugi" ili "ostali", ne znamo. Često isti izvor piše i ispravno i neispravno, i očigledna shema uopšte ne postoji. Možemo jedino da nagađamo da određeni novinari ili ne razumeju šta su zapravo napisali, ili im to i nije toliko bitno, ili je po sredi i jedno i drugo. Činjenica je pak da takav izraz nije tačan, kao i da su ratovi započinjani zbog sličnih, a nekad i bezazlenijih slučajeva izostavljanja reči u komunikaciji.

Gde prestaje privatnost?

Nedavno je jedan veoma ružičasti trač-sajt objavio privatne fotografije jednog scenariste koji je u skorije vreme dobio Oskara. Oskarovac je reagovao, izjavivši kako je žalosno što treće osobe pokušavaju da profitiraju od materijala koji je sasvim jasno privatan. Od pomenutog tabloid(ičar)a dobio je odgovor da ne treba da se slika/snima u toku seksa, ako ne želi da dođe u takvu situaciju.
To me odmah podsetilo na neke situacije koje smo imali ovde kod nas - Severina i Suzana Mančić x 2 (u tim slučajevima sam takođe smatrao da je užasno jadno objavljivati tako nešto).
Mislim da se svi slažemo oko toga da ono šta radimo u svojoj spavaćoj sobi (ili gde već) predstavlja naše osnovno pravo i da nikome ne može biti dozvoljeno da o tome govori javno ukoliko mu mi to ne dozvolimo. Tako da - ako neko voli da se slika i snima u toku seksa - to je njegova stvar. Valjda. Ako ta osoba želi to da objavi, to je takođe njena stvar. Međutim, apsolutno nije u redu da neko objavljuje slike na kojima smo mi, a da nas ne pita, naročito ne ako su tako intimne. Komentar "nemoj tako da se slikaš ako nećeš da se objavi" je u mom malom svetu blago imbecilan. Narušavanje tuđe privatnosti je po meni jedan od najgrubljih mogućih prekršaja, ali novine - pa i kod nas (Kurir, Alo, Press...) to rade svakodnevno. Mnogim poznatim to izgleda ne smeta, jer se ne bune, verovatno po principu da je svaki publicitet dobar publicitet. Nisam siguran kako stvari stoje pravno, ali rekao bih da niko nema pravo da objavljuje fotografije bez pristanka ljudi na njima. No, ismejavati nekoga ko se buni jer si mu narušio privatnost je jadno, i osim što je za tužbu i novčanu kaznu (ponovo po meni), mislim da se prestupnicima treba vratiti istom merom. Barem tako što bi novinara našli, prebili, skinuli golog/golu, bacili neku odvratnu boju po njima, slikali ih, i sutradan objavili slike. Jes' da bi verovatno završili na sudu, al' vredelo bi.
Nego, zaista, gde prestaje privatnost i da li iko zaista ima pravo da nam narušava istu, bili mi poznati ili ne?

понедељак, 15. јун 2009.

Sadržaj filma - Planeta... šta?!

U petak, 14. aprila 2006. godine u svim novinama, kao i na svim sajtovima koji nude TV-program, osvanuo je pregled programa za narednih nekoliko dana, te je na Pinku najavljen drugi deo Gospodara Prstenova - Dve Kule. Zabuna čiji sam svedok bio na jednom forumu posvećenom upravo Tolkinu (imate link sa strane), krenula je od sledećeg natpisa u jednim novinama:

Priča se centrira na invaziju na naseobinu ljudi-Rohana, od strane nepobedive sile sa planete Saruman, nagoneći ljude da traže zaklon i zaštitu u tvrđavi Helms dip.

U ovoj rečenici ima toliko toga pogrešnog da nema svrhe uopšte i počinjati s objašnjavanjem. Iz nje naprosto vrišti da niko ko je odobrio njeno štampanje/puštanje na sajt ili nije gledao film (što i nije strašno), ili nije ni barem našao negde neki sažetak na internetu i pogledao ga (što već jeste strašno). Posle kratkog istraživanja ispostavilo se da je dotični "sažetak" filma napravio sam Pink, te da su ga sve novine i ostali mediji tako i preneli. Što me dovodi do cele poente. Možda sam već pominjao beskičmenost pojedinih novinara i medijskih kuća (mada ovde nisu u pitanju "pojedini", već takoreći SVI) kada je prihvatanje odgovornosti za ono što objave u pitanju. SVI vole da se kriju iza "izvora". Ako postoji neka materijalna greška, poput ove 3-4 ogromne u gore citiranoj rečenici, novinari, urednici, suočeni s istom, reći će vam obično da je kriv izvor, jer je u njemu bilo pogrešno. Tanjug, Beta, Fonet, ili koja agencija je već u pitanju - njihovo pisanje ne dovodi se u pitanje. Preuzimaju se kompletni tekstovi, zajedno s greškama, bez ikakve provere, bez ikakvog ličnog učešća u stvaranju informacije, i kada ispliva greška, kriv je izvor. Kad se sve dobro sagleda, dobije se rezultat da medijske kuće (novine, televizije, radio stanice), koje imaju puno pravo da plasiraju sopstvene informacije i budu početni izvor istih, zapravo nisu ništa drugo do neka vrsta odašiljača za širenje tekstova novinskih agencija. Gde je u svemu tome novinarstvo, proveravanje informacija, sopstveni stav prema istoj, sopstvena odgovornost za ono ispod čega staviš svoje ime, sloboda da sam uobilikuješ informaciju koju želiš da predstaviš? Ne znam. Niti mislim da ću ikad dobiti neki odgovor na to pitanje. Jedno bi pak trebalo da bude jasno - preuzimanje informacija od novinskih agencija (što svaka medijska kuća Tanjugu i ostalima plaća) ne znači da morate da prenesete sve od znaka do znaka bukvalno onako kako je to neko u Tanjugu (ili gde već) napisao. Dovoljno je da prenesete samu informaciju, ne i njenu formu, a naročito ne i materijalne greške. Budite odgovorni za ono što prenosite, slobodno ispravljajte greške - vi ste tu informaciju na kraju krajeva platili (odnosno platila ju je vaša kuća), te ne pljujte sami sebi u obraz.

NIN i Stradanje Hristovo

Pre nešto malo više od pet godina pojavio se film "Stradanje Hristovo" Mela Gibsona. Film je, kao što svi znamo, izazvao veliku pometnju u svetu - kako kod onih koji kao da nisu čitali Sveto pismo pa su se iščuđavali onolikom nasilju nad Hristom, tako kod onih drugih koji svako prikazivanje tadašnjih Jevreja na filmu nazivaju antisemitizmom. No, za mene tada još uvek ozbiljan nedeljnik NIN prevazišao je sve reakcije - 13. aprila 2004. godine, šest dana posle Beogradske premijere filma, NIN je objavio svoj 2780. broj. Na naslovnoj strani bio je Džim Kavizel kao Hristos i veliki naslov na prednjoj strani časopisa glasio je "ISUS U BEOGRADU".



Tekst, o kojem sam hteo da pišem danas, na koji tada nisam reagovao ni u kom obliku (u smislu da pišem NINu i pitam ih o čemu su mislili dok su pisali i štampali dotični članak), bio je naravno centralni članak broja, prostirao se na nekoliko strana, a napisao ga je izvesni Jovan Janjić. Iako sam hteo da postavim samo neke sporne delove teksta ovde, rešio sam da ga ipak kopiram celog. Zašto? Kada sam pokušao na NINovom sajtu da pristupim dotičnom broju i tekstu, dobio sam samo stranicu koja me je obavestila da moram da se pretplatim na elektronsko izdanje nedeljnika kako bih mogao da čitam članke. No, na sreću imam prijateljicu koja je pretplaćena, pa mi je ona skinula članak. Stoga, evo članka u celosti, a šta je u njemu tačno sporno - ko god je gledao film, shvatiće to odmah iz prve rečenice teksta.

Исус у Београду

Према филму Мела Гибсона нема Васкрса, све се, не дај боже, завршава Великим петком!


Вест да је глумца Џима Кавизела у току снимања филма Страдање Христово, у којем тумачи улогу Исуса Христа, погодила муња била је више од обичне вести о елементарној непогоди. Поготово што се тада исто то догодило и помоћнику режисера Јану Мишелинију, који је пре тога још једном, у току снимања овог филма, био погођен ватреном стрелицом с неба.

Многи су у томе видели божји знак, неки опомену. Е, сад, како и зашто

-када је почело приказивање филма, који је још у току снимања добио епитет “контроверзни”, свако је тумачио на свој начин.

А филм чије траке великом брзином обмотавају Земљину куглу никог не оставља равнодушним. И већ тиме постиже - вероватно непланиран - циљ више: показује, на свој начин, духовну климу савременог света.

Главне његове пројекције удешене су да буду за време Великог васкршњег поста (а Васкрс ове године сви хришћани славе истог дана). Кренуло се првог дана поста у Америци, да би се са приказивањем у главним европским центрима, од Лондона, преко Београда, до Москве, започело баш у Страдалној недељи, у недељи пред Васкрс.

А некако баш тим правцем, рекло би се, и сплашњавале су неке од првобитних еуфоричних реакција.

Бројне верске заједнице у Америци, од којих се већина њих у Европи третирају као секте, са одушевљењем су дочекале овај филм, јер су у њему виделе своју шансу за придобијање нових верника. Зато су евангелистичке заједнице у САД кренуле да и саме помогну продају карата за филм Мела Гибсона. Понудиле су своје сајтове за бржу продају карата и организовање посебних служби у црквама на дан премијере филма. Осим тога, и саме су кренуле у прикупљање великих свота новца за куповину карата да би их бесплатно поделиле. Портпарол Националне асоцијације евангелиста Кајл Фиск, како медији преносе, рекао је да они намеравају да искористе Гибсонов филм како би “поделили веру са људима из њихове заједнице који никада не би дошли на службу”.

Од овог филма се очекује, како истичу, да донесе верски преображај у Америци.

Истовремено, бројне јеврејске организације филм нападају као антисемитски, због тешких сцена Христовог страдања међу јеврејским првосвештеницима и старешинама. Било је и позива на забрану филма. Тако, медији су известили да је лидер израелске религиозне партије Шас Ели Јишај затражио да се у израелским биоскопима забрани приказивање филма Страдање Христово, али и апеловао на израелско Министарство спољних послова да охрабри владе других земаља да овај филм забране.

Осим аутора филма, Мела Гибсона, оптужбе о антисемитизму одбацује и сама хришћанска црква, али и друге верске заједнице.

За Мела Гибсона не само да би се могло рећи да није у некој милости код Јевреја - и због овог филма, али и због неких изјава његовог оца, међу којима је и једна којом се оспорава да је над Јеврејима у Другом светском рату извршен холокауст - него и да није без замерки врха Римокатоличке цркве, пошто припада једној римокатоличкој групацији која не признаје ни папу, ни већину новијих реформи Ватикана, а мису и даље служи искључиво на латинском језику.

Отуда су и многе првобитне похвале римокатоличког свештенства на рачун овог филма, као и одбацивање оптужби да је антисемитски добиле још више на тежини.

Захуктавању еуфорије за овај филм свакако је много допринело објављивање речи којима је наводно папа Јован Павле Други прокоментарисао овај филм на специјално уприличеној пројекцији за врх Римокатоличке цркве: “Управо тако је било.” Ове речи, тек после два месеца од објављивања, Ватикан је демантовао, да се оне не би тумачиле као благослов! Али је са више истурених места, па и од папског већа за медије и бројних бискупских конференција оцењено да је страдање приказано реалистично и да филм није антисемитски.

То не значи и да сви припадници римокатоличког клера, или пак протестантског свештенства на њега исто гледају, као што то није случај ни међу православцима. Разликују се лични доживљаји које филм производи, што је у суштини и најважније. Тако, рецимо, објављено је да су се римокатолици у Француској побунили против Гибсоновог филма, што, како је речено, превише поједностављено приказује живот и учење Исуса Христа. А истовремено, с друге стране, девет цркава у Великој Британији резервише карте у биоскопима за своје вернике, али и за оне који не верују и који не долазе у цркву, сматрајући да ће прве овај филм учврстити, а друге освестити и привести вери.

Различити лични доживљаји могли су се видети и на београдској пројекцији уприличеној пред људима од којих се очекивало да дају своје оцене пре званичне премијере, 7. априла, на Благовести. Дистрибутерска кућа “Миленијум”, која је овлашћена за дистрибуцију филма у Србији, организовала је промоцију Страдања Христовог прво за представнике верских заједница, Министарства културе и филмске новинаре у београдском Музеју Кинотеке. Циљ је био, како каже његов директор Зоран Савић, да најпре људи од вере и они који се баве културом погледају филм да би могли, кроз медије или на неки други начин, да изнесу своје утиске и да друге људе упуте како да гледају и како да разумеју филм, који је изазвао одређене контроверзе и који оставља изузетно јак утисак. “Мотив је цивилизацијски, да се све унапред разјасни, да се предупреде неке могуће реакције”, каже Савић.

После ове пројекције представници верских заједница пожурили су да напусте салу да не би давали никакве изјаве. Надбискуп београдски Станислав Хочевар одбио је том приликом да изнесе своју оцену филма, с образложењем да још није време. Пристао је тада само један жупник да прокоментарише филм, у којем је, по његовом мишљењу, Гибсон “истакао снагу вере, наде и љубави” у свету где зло нема граница, што су потом неки протумачили као да је овај филм добио подршку не само представника Римокатоличке цркве у Србији, него и да је “прошао српску цензуру”, иако никакве цензуре није било.

Два дана раније, у биоскопу “Одеон”, одржана је посебна пројекција за представнике Српске православне цркве. Филм је за српске владике посебно приказан тада, пошто је тога дана заседао Свети архијерејски синод СПЦ, па да не би, како су и сами замолили, поново долазили за два дана. Овој пројекцији присуствовали су сви чланови Синода, предвођени патријархом Павлом. Никаве изјаве тада нису дали, али ће се потом прочути да ни патријарх, ни друге владике нису биле задовољне оним што су виделе, а да се митрополит Амфилохије, по изласку из сале, нашалио речима да се гледајући овај филм осетио чак као атеиста.

Кад смо после неколико дана упитали митрополита Амфилохија за утиске, он се само насмејао, одбивши да се изјасни укратко, под изговором да нема времена због других неодложних обавеза.

А епископ шабачко-ваљевски Лаврентије каже: “Страдање је толико наглашено да иоле осетљив човек, племенит човек не може да гледа онолике муке. Ја сам често морао да затварам очи. То је толико наглашено као да је неко, Боже ми опрости, уживао у мукама Исусовим.”

Одмах потом додаје: “Али то је слика Запада: да бомбардује некога, да гледа како горе туђе куће и у томе да ужива. Наш словенски народ то не може тако, словенска душа неће моћи тај филм да гледа равнодушно.”

Владика Лаврентије каже да је овај филм, и поред тако језивих сцена, “заиста дочарао страдање Христово”, најбоље што је до сада видео на филму, иако се и сам држи принципа да “не може смртан човек да глуми Бога, ма какав глумац био, ма какве способности имао”.

А затим износи кључни недостатак филма таквог какав јесте: “Узалуд оне муке и страдања, ако нема васкрснућа, да се види да на крају Истина побеђује, због које онолике жртве. Недостају ми на крају тог филма она чуда која јеванђеља описују, да се земља затресла, да су се гробови отворили, да је Христос васкрсао. То оправдава Христово страдање. А овако испада да је Он узалуд онолике муке претрпео. Ако се не види за шта је све Тај Мученик толико мука поднео и да је васкрсао, а са Њим да је и Истина васкрсла овај филм нема никаквог смисла. Он само убија нашу веру и све на њој засновано.”

Владика Лаврентије баш у томе види разлику између римокатолика, код којих је више наглашен Велики петак, страдање Исусово, од православаца, код којих је наглашен Васкрс, радост, победа живота над смрћу.

У суштини, исто мишљење износи и епископ нишки Иринеј: “Сувише је оно страшно и језиво. Православно поимање Христовог страдања је достојанствено. Достојанство је видљиво и у Његовом понижењу и у Његовом страдању. А овде је то само грозота. Недостаје ми достојанство у том страдању. Грозота је претерана. То страдање Христово и та бестијалност мучитеља превршили су сваку меру људску. При том глумац који глуми Исуса је пунији него што се Христос представља, тако да све то оставља тежак утисак, а поготово што је страдање обесмишљено без васкрснућа. Страдање ради страдања није циљ, него се страдањем преко Голготе иде васкрсењу. То је овде изостало. Можда режисер планира други филм само о васкрсењу...”

Гледајући овај филм, сматра владика Иринеј, човек који то хоће не може да продре у суштину вере хришћанске. Овде се једино може схватити дубина људског пада, али не и духовна узвишеност.

Ни владика Иринеј у овом филму, за који каже да се његов аутор “доста држао јеванђеља, уз нека мања одступања”, не види ништа што би могло оквалификовати као антисемитско. “Ја у томе не видим никакав антисемитизам”, каже. “Нема ту неке веће разлике у односу на оно како су то јеванђелисти представили. Чак су, вероватно из тих разлога, и изостављене оне речи: ‘Крв Његова на нас и на нашу децу!’”

И грчки архиепископ Христодул, оценио је да овај филм, за који је рекао да није довољно усаглашен са јеванђељима, није антисемитски и да он неће подстаћи мржњу према народу који је “учествовао у страдању Господа”.

Међутим, мало шта од тога утиче на стишавање јеврејских реакција.

Одјеци овог филма иду и на друге стране, што се види и по разноврсним реакцијама. А један од главних приговора јесте суровост његових сцена, које су већ однеле две људске жртве. Још првог дана приказивања филма у Америци, док је гледала сцену распећа Пеги Скот (56) је позлило, доживела је срчани удар, а убрзо у болници и умрла. Сличну судбину доживео је и бразилски свештеник Жозе Хералдо Соарес (43), који је резервисао две биоскопске сале да би филм одгледао са својом породицом и верницима своје цркве. На половини филма његова супруга приметила је да се не мрда; лекар који је био у сали могао је само да констатује смрт. Због тога је у неким земљама забрањено деци да гледају овај филм, негде је то допуштено само у присуству родитеља. У Италији и код нас такве забране нема. Директор дистрибутерске куће “Миленијум” каже да је бесмислено уводити такве забране, кад деца могу и сама од пирата на улици, без икакве сметње, да купе копију филма и одгледају у својој кући. Кад закон на једном месту попусти онда се оно што се из тога изроди тешко може зауставити на неком другом месту!

Овај филм животу намењује само страдање, а врло мало или никако радост живота. Да је било као што је по њему, вероватно га данас и не би гледали. Све би стало на Великом петку. Ипак, ево га - Васкрс!



Јован Јањић



Iz prve rečenice, odmah posle naslova, a pre slike raspetog Hrista, potpuno je jasno da autor teksta nije gledao film, ili ga nije gledao do kraja. Zašto? Zato što se na kraju filma prikazuje vaskrsenje Hristovo. Zora sviće, grobnica se otvara, on ustaje i izlazi iz nje, a u rukama mu se vide rupe od eksera kojima su ga zakovali za krst. Takođe se stiče i jak utisak da ni vladika Lavrentije, a ni vladika Irinej nisu pogledali film do kraja. Episkopu Lavrentiju smeta što nema "onih čuda koja jevanđelja opisuju, da se zemlja zatresla, da su se grobovi otvorili, da je Hristos vaskrsao", iako od tri navedena čuda, dva sasvim jasno vidimo u filmu (nema jedino grobova koji se otvaraju), zajedno sa prolamanjem poda u Hramu u Jerusalimu. Vladika Irinej takođe smatra da je stradanje obesmišljeno bez vaskrsnuća, iako, kao što već rekoh, Hristos na kraju filma vaskrsne.
S drugog jednog aspekta, u koji ne bih ulazio previše, jako zanimljiv mi je i ovaj deo teksta:
“Сувише је оно страшно и језиво. Православно поимање Христовог страдања је достојанствено. Достојанство је видљиво и у Његовом понижењу и у Његовом страдању. А овде је то само грозота. Недостаје ми достојанство у том страдању. Грозота је претерана. То страдање Христово и та бестијалност мучитеља превршили су сваку меру људску (...)

Stradanje Hristovo u filmu je prikazano prilično verno prema onome napisanom u Svetom pismu. Gibsonov film sam doživljavao uvek kao odgovor na filmove gde se prikaže život Hristov, njegova čuda, vaskrsenje i vaznesenje na nebo, dok se preko stradanja uvek pretrči kao da su mu samo zapravo stavili krunu od trnja i nekoliko puta ga pljunuli pre raspinjanja. Poenta je da je upravo i bilo surovo, nemilosrdno i strašno, i nikako ne mogu da razumem kako nečija patnja, pogotovo bičevanje, pljuvanje, venac od trnja i raspinjanje mogu biti dostojanstveni. Dostojanstven može jedino biti način na koji je Hristos podneo sve te muke, a nisam nešto stekao utisak u filmu da je njegov stav bio išta niže od toga. Takođe je jedna velika poenta cele priče i to da su njegova stradanja i bila van svake ljudske mere - ipak je On bio bogočovek. To pak nije tema ovog teksta, niti želim da započinjem neku dublju raspravu - da li je mučenje u filmu prikazano previše realistično ili ne, ili je čak preterano - najjednostavnije je uzeti Sveto pismo i proveriti.
No, okosnica cele priče o ovom članku je da autor teksta i vladike koje su dale izjave za NIN nisu gledali ceo film. I onda u jednom ozbiljnom magazinu kao što je NIN, čije članke ne možete pogledati na njihovom sajtu ukoliko to ne platite, osvane tekst na nekoliko strana, gde već prva rečenica pokazuje potpuni, nepremostivi promašaj. Na kraju se stekne gorak utisak da je cilj članka bilo zapravo isticanje (po ko zna koji put) razlika između istočnog i zapadnog poimanja hrišćanstva.

недеља, 14. јун 2009.

Ajde da se i ovde izjasnimo o slovu "Đ"

Ovo sam postavio već na Dopisima iz Diznilenda, ali nije na odmet utvrditi gradivo i ovde.

Prvo sledi tekst iz "24 sata"
http://www.24sata.rs/vesti.php?id=53151

Ništa od pasoša zbog slova „đ“ u prezimenu
R. Bulatović/Beta - 29.05.2009. - 00:01
Milovan Đorđević iz Pirota već dva meseca pokušava da ćerki i sinu, koji žive u inostranstvu, obezbedi novi biometrijski pasoš, ali se, kako kaže, na putu do nove putne isprave isprečilo slovo „Đ“ u njihovom prezimenu.

DOKUMENT - U svim ličnim dokumentima Milovana, njegove supruge Cvetanke, ćerke Divne, koja živi u Francuskoj, i sina Vladislava, koji živi u Švajcarskoj, latinično „Đ” je napisano s dva slova D i J, a u Policijskoj upravi u Pirotu im je rečeno da putne isprave mogu da dobiju samo s jednim slovom.
– Supruga i ja smo uspeli u martu ove godine da dobijemo biometrijske pasoše sa latiničnim slovom „Đ” (dva slova), ali kada sam kasnije hteo da predam dokumente za pasoše ćerke i sina rekli su mi da je iz Beograda stiglo uputstvo da u dokumentima moje dece mora da bude napisano samo jedno latinično slovo – kaže Milovan Đorđević.
U odgovoru koji je Đorđević dobio od MUP-a, pored ostalog, navodi se da je metodologiju prevođenja ćiriličnog i latiničnog pisma u mašinski čitljiv kod propisala organizacija ICAO.
– Sva mašinski čitljiva dokumenta izdata u Srbiji urađena su u skladu sa ovim stanardima. Ako lice u svom imenu i prezimenu sadrži slovo „Đ”, metodologijom prevođenja ćiriličnog i latiničnog pisma koja je u skladu sa pomenutim standardima, navedeno slovo se u putnu ispravu upisuje srpskim latiničnim pismom (jedno slovo), što je jezički i pravopisno ispravno – navodi se u odgovoru MUP-a.
Divna Đorđević (31) doktorirala je u Britaniji. Njena doktorska diploma i svi njeni lični dokumenti glase na prezime Đorđević sa „Đ” (dva slova). Isti slučaj je i sa Vladislavom (40), koji živi u Švajcarskoj. Oni imaju važeće pasoše sa „Đ” (dva slova), na osnovu kog su dobili ostala dokumenta u inostranstvu.
Đorđević je kazao da mu je iz MUP-a rečeno da će njih dvoje uz pasoš u kome će biti upisano „Đ” kao jedno latinično slovo, dobiti i potvrdu da je u prethodnom pasošu to slovo bilo napisano kao dva slova.

Poziv Đokoviću, Đeliću i Đilasu da pomognu
Đorđević se pismom obratio MUP-u, kabinetu potpredsednika Vlade Božidara Đelića, Narodnoj kancelariji predsednika Srbije, tražio pomoć od lokalnih funkcionera. „Uz izvinjenje što ih pominjem, pozivam srpskog tenisera Novaka Đokovića, potpredsednika vlade Božidara Đelića, gradonačelnika Beograda Dragana Đilasa i sve one koji u svom imenu i prezimenu imaju slovo ‘Đ’, a posebno one koji borave u inostranstvu, da pomognu da se izborimo za svoja prava”, rekao je Đorđević.


I evo moj mail redakciji:

Poštovani,

kao neko ko čita Vaš list svakodnevno i obično ga hvali i kao neko ko se i sam bavi jezikom, ostao sam blago rečeno zapanjen nad gore citiranim člankom. Apsolutno mi nije jasno da li novinar/ka Bulatović i gospodin Đorđević uopšte znaju šta u ovom članku tačno piše, i da li su uopšte svesni jezika i pisma koje koriste. Apsolutno mi nije jasno kako novinar u članku može pri svesti da napiše "latinčno slovo 'Đ'" i onda u zagradi opiše da je to D i J, kada je pre manje od 20ak slovnih znakova upravo napisao dotično latinično slovo. Latinično slovo "Đ", je upravo to - Đ, a ne "D i J". I onda, kao da želi da nam dokaže da ne zna šta piše, kroz ceo tekst naglašava kako je "D i J" u stvari latinično "Đ". Pa dobro, šta je onda "Đ"? MUP je naravno u pravu - ne možemo, samo zato što su neki na našem govornom području navikli da na tastaturama pisaćih mašina i drugih aparata koje koriste u te svrhe ne postoji znak "Đ", negirati pravopis i sam jezik i baviti se obrnutim jotovanjem i od Đ praviti DJ. Kada na latinici napišete DJ, to se čita upravo tako - kao D i J zasebno. Kao "nj" u rečima injekcija ili konjunkcija (pa onda vidimo dalju nepismenost kad neko na ćirilici napiše ињекција и коњункција). To što su pomenutoj ćerki i sinu dokumenti sa "DJ" nije nikakvo opravdanje (ali i dalje mi nije jasno kako Vaš novinar može da napiše "Đ" i onda u zagradi objasni da su to dva slova????), pošto iz raznih primera znamo da je i u inostranstvu moguće dobiti dokument napisan našim slovima, ukoliko se to jasno naglasi - ipak i oni koriste iste računarske sisteme i mogu da ubace iste znakove (kao što slovenačkom glumcu Željku Ivaneku na svakoj špici svake američke serije u kojoj glumi lepo piše Željko, a ne Zeljko). Radi se o našoj prostoj lenjosti da ispravimo pogrešne navike - ako već imamo Š,Č.Ž i Ć, imamo i Đ. Ili bi Vaš novinar Bulatović možda za Š napisao da je to zapravo S i H?
I ne mogu da se ne nasmejem na poziv gospodina Đorđevića na odbranu njegovih prava - u vreme kada svaki drugi čovek u zemlji ima STVARNE, egzistencijalne probleme, on zahteva pravo da svoje prezime u dokumentima ima ispisano pogrešno i nepismeno. Naravno, kad se neko trudi da ispravi greške iz prošlosti, mi - tipično - umesto da se radujemo, mi se bunimo. Ne treba ni da se čudimo što nas snalaze svakakve drugačije nevolje.

S poštovanjem,
--
Miljan Tanić



Naravno, malo sam bio besan u nastupu (kao i obično), ali od ovakvih tekstova i gluposti mi opada i ovo malo kose. Ja se već jako dugo borim protiv upotrebe "d" i "j" kao đ, naprosto zato što to nije to - a i ne poznajemo "obrnuto jotovanje". Ako neko može da kuca č,ć,š,ž, mora da kuca i đ, i apsolutno nema opravdanja da se to ne radi. Opravdanje kako ne ume to da nađe na tastaturi (koje su mi dali mnogi ljudi) je imbecilno. Uz svo dužno poštovanje prema pojedincima. Pošto danas skoro niko ne koristi Windows 98, na kojem se morao ubaciti instalacioni disk za omogućavanje menjanja jezika tastature, već Win XP, koji to da ionako, ne vidim zašto je nekome teško (naročito novinarima) da pišu sa srpskom tastaturom, ili ako već pišu na istoj, da pišu i "đ".
Ono što me je u ovom slučaju potpuno, ali potpuno izbacilo iz takta i nagnalo na reakciju bio je sam novinski članak - kako jedan novinar, znači neko ko je završio prvi osnovne, može da napiše slovo "Đ" i onda nam u zagradi objasni da je to "d i j"? Kako je d i j, kad si upravo napisao "đ", kretenu jedan? Sad sam možda oštar, ali za mene je neko ko napiše Đ i onda kaže da je to d i j kreten. Šta je onda đ? Kineski karakter? Ovog puta od 24 sata nisam dobio odgovor. Eto, ode mi šansa da im pišem kolumne.
Nego - za kraj lepa vest. Jednu koleginicu na radiju, koja je uporno pisala sva slova osim đ, i čak se potpisivala kao Andjelka, često sam kritikovao zbog toga i čak sam je zvao Andjelka (znači kao svako ko ume da čita latinični srpski a da mu je pritom mozak uključen na bar 65 %, d i j sam izgovarao odvojeno, kao dva slova, onako kako su napisana). Pre par meseci primetio sam da sad piše Anđelka. Eto, kritika nekad ima ploda.


Kako se završava koncert?

Sad ćemo da se vratimo skoro godinu dana unazad.
Blic i ostale velike novine (ali i druge medijske kuće) prilično su sujetne, znate. Na njihovim sajtovima bilo kakav komentar, pa barem bio napisan i najblažim zamislivim tonom, ukoliko sadrži iole kritike na račun rada novinara ili bilo kakvu drugu kritiku, sigurno neće biti objavljen.
Elem, 07. avgusta prošle godine, Blic je objavio tekst pod naslovom "Šta će pevati Madonna".
Sporni deo teksta je sledeći:
Madona će koncert privesti kraju na možda malo neuobičajen način jer je za poslednju numeru izabrala baladu iz filma „Evita“, u kome je tumačila Evitu Peron, pesmu „You Must Love Me“, koja je nagrađena i „Oskarom“ za filmsku muziku 1997.

Šta je tu tačno sporno?
"You must love me" je poslednja pesma trećeg segmenta koncerta, a posle nje sledi video interludijum i još pet pesama. Da problem i glupost budu još veći (mada znamo da ljudskoj gluposti nema kraja), odmah pored teksta odštampana je set-lista koncerta, i to tačna, sa svim pesmama. Zar novinarka koja je sastavila tekst nije uopšte ni gledala šta stavlja pored teksta? To je misterija čije rešenje nikad nećemo dobiti.
Dotični tekst možete pročitati ovde.

Koliko je njih tačno vraćeno, kolega?

Pošto je meni ipak najbliža, opet ćemo se baviti radio stanicom starijom od Glasa Amerike. Pre nedelju dana ili tako nešto prevodio sam tekst o deportacijama ilegalnih migranata, čiji je ponosni autor bio jedan kolega novinar čije ime bi u Hrvatskoj verovatno bilo Jure.
Evo spornog dela:

Od početka primene sporazuma 1. januara 2008. godine, u Srbiju je vraćeno 586 lica, najviše iz Nemačke, Švajcarske i Švedske. Šire o ovoj temi piše ***.

U nacionalnoj strukturi povratnika najviše je Roma, 149, Srba 61, dok se njih 80 nije izjasnilo.

Budući da su te dve rečenice išle jedna za drugom, odmah mi je zapelo za oko da zbir brojki iz druge rečenice nikako ne odgovara broju onih povratnika iz prve rečenice. Otišao sam do deska (pošto je Jure bio dežurni) i pitao ga šta da radim. Prvo me je gledao zbunjeno. A onda je rekao "Pa znaaaaaš... njih je malo..." Ja mu kažem "kako malo bre, vidiš da fali skoro trista ljudi"... na to mi je rekao da onda taj deo ne prevedem (kao i obično što kažu). Ja sam predložio da napišem "dok se ostali nisu izjasnili", ali me je na to gledao zbunjeno nekoliko trenutaka, posle čega je ipak pristao na predloženu izmenu. Eh, Jure, Jure.

Dobro de, GDE se na kraju održava taj sastanak?

Danas je na radiju koji sam pomenuo u dobrodošlici u desku dežurna bila izvesna novinarka, koju nećemo reklamirati i imenovati... recimo samo da jako podseća na Barbru Strajzend. Recimo. Nama koji se bavimo novinarizmima malo duže, poznata je po jednom čuvenom tekstu o Deda Mrazu (o tome možda budemo i izveštavali jednom prilikom, mada dotični tekst više nemamo... možda ga iskopamo nekako...).
Dotična novinarka u etar i na sajt radija pustila je sledeće dve vesti (dajemo samo relevantne isečke):



14. jun 2009. 12:26 (Izvor: Beta)



Šefovi diplomatija Evropske unije sutra će, u Luksemburgu, Evropskoj komisiji preporučiti da predloži ukidanje "šengenskih viza" EU do kraja ove godine za one zemlje zapadnog Balkana koje ispune za to nužne uslove.


I druga:

14. jun 2009. 14:43 (Izvor : Fonet)

Prelazni sporazum Evropske unije sa Srbijom mogao bi da bude odmrznut već sutra, na sastanku ministara spoljnih poslova u Briselu, izjavila je Tanja Miščević.


Ja, budući odgovoran prevodilac/spiker koji razmišlja o svojim slušaocima i ugledu stanice/redakcije, otišao sam naravno do deska da se informišem gde se taj sastanak održava - u Briselu ili Luksemburgu. Dobih odgovor da je u Luksemburgu, da je ona isto videla u drugoj vesti da piše Brisel, ali eto, moguće je da je Miščevićka (inače BIVŠA šefica Vladine kancelarije za evropske integracije) napravila lapsus. Na to sam joj rekao da nije bitno ko je napravio lapsus, već da u jednom te istom biltenu imamo dve oprečne informacije. Kao što obično novinari čine - rekla mi je samo da preskočim Brisel i uopšte ga ne pomenem, pošto pouzdano znamo da je sastanak u Luksemburgu. Inače, reagovala je i uvređeno na moju opasku da samo kod nas političari iz prošlih i smenjenih administracija uporno daju izjave i godinama posle odlaska s funkcije... pa, uzdravlje!

Dobrodošli...

Kao što sam najavio već na mom drugom blogu, na ovom blogu bavićemo se raznim novinarskim promašajima, koje sam ja za potrebe ovog bloga nazvao "novinarizmi". Pošto sam ja, kao što mnogi znaju, saradnik jedne radio stanice koja je starija i od Glasa Amerike, a koja nažalost ima mnogo novinarskih propusta, dojadilo mi je da se raspravljam sa zidovima, pa sam rešio da celu priču malo proširim, u nadi da će možda neko doći na ideju da neke stvari ispravi. No, kamo sreće da je dotična stanica izolovan incident - poznato je da riba smrdi od glave, pa se krivci za mnoge promašaje, gluposti i čiste laži koje se kod nas u raznim medijima objavljuju kao činjenice, mogu naći u nekim od najvećih novinskih agencija u Srba (da li je neko rekao TANJUG?). A novinari s kojima sam ja imao prilike da pričam o njihovim promašajima, obično umesto da prihvate odgovornost (kažem obično, ima i izuzetaka, hvala Bogu), krive urednike koji ih nisu korigovali, ili izvor (vraćamo se na agencije).
Priroda promašaja kojima ćemo se baviti je raznolika - pravopisne, gramatičke, logičke, semantičke greške, ali i (kao što već rekoh) čiste laži i apsurdne gluposti. No, o svemu ponaosob kada dođe vreme.
U većini slučajeva navešćemo izvor promašaja - u nekim slučajevima i nećemo, ali, verujte mi na reč, izvori postoje, snimljeni i sačuvani brarem na mom hard disku.
Tako da - dobrodošli. Usput vas i pozivam da mi slobodno dostavljate razne novinarizme na novinarizmi@gmail.com