Naravno da od novinara u Kuriru ne očekujemo bukvalno ništa (ne zato što volimo da nas iznenade, nego zato što znamo da nema smisla), ali mislim da je ovo jedan od najvećih bisera koji su se ikada pojavili u našem novinarstvu. Naime, Urednik je danas objavio ovo.
Šta čovek dakle može reći na ovo? Ili je žena Wonder Woman, ili u Kuriru još nisu došli do lekcije o gradskoj geografiji Beograda.
P.S. Za one koji i dalje ne znaju - ispod Brankovog mosta teče Sava.
Da, da, da, svi mi volimo Njuz. No, u međuvremenu su postali dovoljno veliki i jaki da i od njih možemo očekivati neke standarde. Bar one najosnovnije. Danas je osvanuo i vrlo brzo se proširio članak „Počeli pregovori Brisela i Beograda da bar Mirna Radulović nastupi u finalu Eurosonga“, jer je tema aktuelna, a i lepo je napisan. No, jedan pasus glasi ovako:
Kako saznajemo u Briselu, glavni kamen spoticanja trenutno su kostimi naših devojki.
Genitiv množine od „devojka“ glasi „devojaka“, a ne „devojki“. Nemojte samo da se prevarite, genitiv množine je svakako „lopti“, a ne „lopata“.
Svi mi nekad imamo poteškoće da se snađemo sa rodom, brojem (da ne kažem brojOm) i padežom kada pišemo složene, dugačke rečenice, sa mnogo imenica raznih rodova, naročito ako treba da napišemo i neku zamenicu (pogotovo ako je odnosna). No, to je nešto što novinarima ne bi smelo da se dešava. Ali dešava se. I to redovno. Budući da sam poznat kokakoličar, svakako sam odmah kliknuo na link koji mi je „iskočio“ na fejsu, a koji tvrdi da je neki tamo čovek otkrio recept za koka-kolu. I šta vidim u prvoj rečenici odmah?
Ostajemo na temi iz prethodnog članka - Evrovizija. Tekst je od 1. maja, i ne bih ga primetio da mi jedan prijatelj nije skrenuo pažnju na njega. Sa „profesionalnih“ novinskih agencija i medijskih kuća prelazimo na Prvi srpski internet tabloid „Tračara“. Naime, u najavi da „Moje 3“ putuju u Švedsku, pomenuti sajt em švedsko Malmö transkribuje kao Malmo, em ga naziva glavnim gradom te zemlje.
Glavni gradovi nekolicine zemalja su večiti predmet zabune kod mnogih ljudi (Kanada, Australija, Turska, Brazil, vrlo često i SAD), ali Švedska na Tračarinu žalost ne spada u te zemlje.
Naši novinari nemaju običaj da proveravaju podatke koje koriste u svojim tekstovima. Verovatno im je mrsko da uključe Google, pogotovo kada treba sebe da predstavimo kao najbolje u nečemu. Tako je danas na nekolicini portala osvanuo tekst/najava za sutrašnje prvo polufinale Evrovizije, čiji je izvor Tanjug. Tekst većim delom korektan, sa standardnim greškama u padežima, nastalim redaktorskim zahvatima bez mozga (urednik ispravljao, sekao rečenice, prekrajao, a nije obraćao pažnju na padeže, standardna procedura), a isto tako su ga preneli svi ti portali, sa istim greškama. No, jedna greška me je posebno „žacnula“, pošto se ježim na prekomerno samohvalisanje imanentno našim medijima. Naime, jedan deo teksta glasi ovako:
Srbija je kao samostalna država prvi put nastupila na Pesmi Evrovizije 2007. godine u Finskoj i pobedila sa pesmom "Molitva" koju je izvela Marije Šerifović, ostvarivši rekord po broju poena koje je dobila (298).
Ovde osim što imamo grešku u padežu kod imena pevačice, imamo materijalnu grešku - laž - da je Srbija oborila rekord i imala 298 poena. Srbija je imala 268 poena. Prethodni rekord postavila je Finska 2006. godine, sa 292 poena. Rusija je u Beogradu 2008. godine imala 272 poena, rekord Finske je 2009. u Moskvi do kolena potukao Aleksandar Ribak sa 387 poena, Nemačka je naredne godine pobedila sa „samo“ 246 poena, Azerbejdžan je u Diseldorfu imao još manje - 221, dok je Švedska prošle godine ponovo okupila i publiku i žiri, ostvarivši 372 poena (a vrlo lako se moglo desiti da obore Ribakov rekord).
Nama koji pratimo Evroviziju malo bliže, a danas je za to zaista dovoljno „pretplatiti se“ na zvanični youtube-kanal ove manifestacije, pažnju privlači svakako i sledeći deo teksta:
Scena u Malme areni takođe će biti u obliku leptira, a organizatori su želeli da atmosfera bude intimnija i da u prvom planu bude muzika. Osnova glavne pozornice u areni biće kružnog oblika, sa pistom koja vodi do sporedne bine, na drugom kraju arene.
Sporedna bina, kao što se da videti na bilo kom snimku proba iz Malmea (ispod sam postavio probu Nemačke, jer je ona jedna od retkih zemalja koje koriste tu sporednu binu), nalazi se na kratkom rastojanju od glavne bine, i nikako nije na drugom kraju arene.
Dakle, kad se sve sabere i oduzme, vidimo da Tanjugovi novinari osim što nemaju lektora, ne koriste Google, a ni najjednostavniji izvor informacija - Vikipediju. Čovek da se zapita čemu onda jedna takva državna agencija.
Bio sam danas na sajtu Tanjuga, tražeći jednu stvar, a naišao sam na ovo:
Pošto ih nisam dugo zvao, a znate već kako kažem da su oni rasadnik nepismenosti, uzmem telefon, okrenem ih i objasnim urednici da se kaže „Irinejem“, a ne „Irinejom“ i da bi čovek očekivao od novinara državne agencije da bar toliko zna, kad već nemaju lektora. Par minuta kasnije, na sajtu je ovo:
Eto, nekad i poslušaju glas iz mase.
P.S. Moje oči nisu što su nekad bile. Padež je ispravljen samo u naslovu, u tekstu i dalje piše „Irinejom“.
Uglavnom imam utisak da novinari ne čitaju svoje tekstove. Ne čitaju ih ni urednici izgleda. Ili sam možda ja poremećen, ili patim od neke bolesti koja uzrokuje da odmah primetim svakakve gluposti koje normalnom čoveku promiču.
Imamo tekst o iminentnoj propasti ski-centra Brezovica. I evo šta tu piše u jednom pasusu:
Osim ovoga, prodat je jedan plac u centru Ski centra na kojem je naprvaljen parking prostor.
Dakle, plac je u centru centra. Znam da sad sitničarim (zapravo, ceo ovaj projekat je jedno veliko sitničarenje), ali majku mu, pa valjda ima i lepših načina da se nešto kaže. Recimo „u centru Ski kompleksa“ ili nešto tako. Ali ko će još da piše tekst i misli na stil?
Ispričavam se svima koji se nalaze uvređeni naslovom ovog članka. No, naši novinari, verovatno podstaknuti vremenom kad su bili plaćeni po količini napisanih reči, imaju običaj da tekstove kite nepotrebnim ponavljanjem informacija, prekomernom upotrebom prideva i objašnjavanjem onoga što je po sebi jasno (a da pritom ono što je nejasno ni ne objasne). U nastavku ćemo se pozabaviti nekolicinom primera ove pojave, ovog puta izražene u tekstu kojim sam se bavio u onoj Ustanovi a i u prethodnom članku:
Mlada Beograđanka Sanja Beštić, režirala je pozorišnu predstavu „Tesla“ koji će premijerno biti izvedea 24. maja na čuvenom Brodveju u Njujorku.
Dakle - potpuno nevezano za činjenicu da verovatno i deca koja u Africi umiru od gladi znaju za Brodvej, naša novinarka ima potrebu da naglasi da je Brodvej čuven.
Ovaj konkretan primer s kojim se večeras susrećemo nema veze sa istraživačkim novinarstvom per se, već više s najnormalnijom proverom podataka koje šaljete u etar/štampu. No, navikli smo da su naši novinari sveznalice koje ne moraju ništa da proveravaju i uvek su u pravu. I to sa neviđenim stilom. Tako večeras naleteh na ovo, u onoj ustanovi, znate već:
Prema rečima srpske rediteljke Sanje Beštić, “Tesla“će sigurno izazvati veliko interesovanje publike, jer se radi o jednom neobičnom i nesvakidašnjem geniju kakav je bio nobelovac srpskog porekla Nikola Tesla (...)
Dakle, ili je novinarka redakcije za kulturu (a tekst nam govori o predstavi „Tesla“ koja će biti izvedena na Brodveju) naprosto lupila, ili je čitala kultnu knjigu Gorana Skrobonje (a ne znam da li mu je on dodelio Nobelovu nagradu...).
