Dijalog Srba sa Severa Kosova (iliti: red reči ne znamo više ni mi koji put)

O ovome smo pisali i ranije, i pisaćemo uvek, ne samo zato što stravično bode oči i uši (bar nekome ko ima imalo sluha za jezik), već i zato što nam je značenje, koje rečenice u ovako lošem redu reči dobijaju, beskrajno zabavno. Dakle, pre nekog vremena, Oliver Ivanović govori o nastavku dijaloga Beograda i Prištine:

Ivanović dodaje i da je bez uključenja u dijalog Srba sa severa Pokrajine nemoguće sprovesti bilo šta da se dogovori.

Ovako napisano, ispada da neko treba da se uključi u dijalog Srba sa severa Pokrajine. A zapravo je hteo da kaže da Srbi treba da budu uključeni u dijalog, odnosno:

 Ivanović dodaje i da je bez uključenja Srba sa severa Pokrajine u dijalog  nemoguće sprovesti bilo šta da se dogovori.

Ilegalna krađa

Dakle, nije nas bilo dugo, ali smo bili vredni i sve vreme smo skupljali novinarizme koje ćemo objavljivati narednih dana. Večerašnju seansu započećemo jednim svežijim, a on potiče iz vesti čiji je izvor TANJUG (inače nepresušni izvor za nas), a koja nam govori o tome kako su Albanci šumokradice sa KiM, pucali na žandarmeriju kod Kuršumlije - otprilike jer ih je ometala u radu. No, ono što nam je privuklo pažnju je sledeće:

Mihovilović je dodao da su šumokradice do dolaska
Žandarmerije bespravno posekle 200 stabala drveća.

Dakle, lopovi su bespravno krali! Mislim da tu informaciju ne bismo izvukli kao zaključak sami od sebe nikad. No, možda autor pokušava ovde samo da nam ukaže na razliku između ovakve, ilegalne krađe, i one legalne koju kod nas obično sprovode političari na vlasti. Navodno.

Šipka od 115 kg...

Sajt besplatnih novina 24sata.rs danas je objavio članak pod naslovom:

Seksi plesačica oko šipke koja ima 115 kilograma

Budući da je malo nezgrapno napisan, naslov nam na prvi pogled kaže da je šipka teška 115 kg. Međutim, misli se, naravno, na igračicu.

„Da utvrdimo gradivo“ i pogrešna upotreba zapete (po ko zna koji put)

Izvesna novinarka izvesne kuće piše izvesnu rubriku iz domena kulture. Piše nam ona o piscu Vladimiru Pištalu, i piše nam sledeće:

Vladimir Pištalo spada među najznačajnije savremene srpske pisce. Za roman „Tesla, portret među maskama”, ovaj značajan književnik, dobio je  Ninovu nagradu.

Eto, ima žena potrebu da u dve uzastopne rečenice naglasi da je čovek značajan književnik, i da istog u drugoj rečenici još odvoji i nepotrebnim zapetama. 

Još jedan primer kako se ne piše tekst

Evo opet jedan tekst kao primer kako nipošto ne smemo da pišemo, novinarke koju ćemo interno zvati Barbara Strajzend (Strajsend, Strejsend, Strejzend, kako već). To je ista ona koja je pisala o Đinđiću.

Evro-integracija Srbije, gledano spolja i iznutra, očekivano je bila u političkoj žiži protekle sedmice. Atlantska integracija, pak, gotovo da je ispunila politički prostor u trenutku kad joj, hladne glave gledano, ni mesto ni vreme nije.

Dok je Skupština Srbije usvajala Zakon o finansiranju političkih aktivnosti i izmene Zakona o akcizama, te raspravljala o predlogu za izmenu Zakona o finansiranju lokalnih samouprava, a sve u skladu sa evropskom agendom, Beograd su pohodili svetski zvaničnici, sa porukama vezanim upravo za evro-inegracije. Dok se u javnosti dizala velika prašina oko ulaska Srbije u NATO, zašta je navodni povod bila Strategijska vojna konferencija za partnere koja je održana u Beogradu, nekako u senci ostale su stvari za Srbiju mnogo važnije i sad i ovde, nego što je neka eventualna NATO aplikacija u nekoj ne bližoj budućnosti.

Dan za danom u Beogradu su boravili Verner Hojer, nemački državni ministar (a ne sekretar kako su mnogi mediji preneli) i Filip Gordon, pomoćnik američkog državnog sekretara za evropska i evroazijska pitanja. I obojica prilično eksplicitno rekli da u procesu priključenja EU, Srbiju u dogledno vreme čeka još više podignuta politička letvica. U isto vreme evropski komesar za proširenje Štefan File tvrdi da nema novih uslova na putu Srbije ka Evropskoj uniji i ponavlja da je za dobijanje statusa kandidata neophodno puno ispunjenje Akcionog plana koji je ranije usvojila srpska vlada.

Hojer je izjavio da su granice na Balkanu "realnost koju niko ne treba da dovodi u pitanje" i da je priznavanje teritorijalnog integriteta "svih susednih država" jedan od preduslova za širenje EU. Gordon je, pak, istakao i da Srbija mora da reši pitanje s Kosovom, jer, ne može se primati u Uniju nova članica, ako ima nerešene odnose ili neusaglašenu granicu sa važnom susednom državom. Ostavljajući doduše ogradu da će "EU sama odlučiti da li je formalno diplomatsko priznanje Kosova uslov za pristupanje Uniji".

U diplomatskom svetu, kao uostalom i na unutrašnjem političkom planu, nije ni najmanje neuobičajeno da takozvani „niži“ funkcioneri u javnost izlaze sa teškim ili jeretičkim pričama. Kao probnim balonima koji bi trebalo da ispipaju teren, da izmere pozitivne i negativne reakcije. Što bi se vojnom terminologijom reklo, da odrade artiljerijsku pripremu. Neuobičajeno da se sve se to dešava u kolopletu otvaranja NATO priče, kao navodnog predizbornog aduta opozicije, u situaciji kad je evidentno da će izbori biti redovni i da smo ušli u verovatno najdužu predizbornu kampanju.

Bolji život i borba protiv korupcije, što je opozicija sebi zapisala na zastavi, ustupaju tako mesto bagatelizaciji evro i satanizaciji virtuelnih atlantskih integracija. Zaboravljajući očito da se izbori više ne dobijaju zbog spiska onog što narod neće, već zbog spiska želja i dobre volje da se ka njihovom ispunjenju krene.

Zanemarimo visokoumlje raznih "-acija" i metafora, pogledajmo sada samo rečenice koje umesto kao zavisne stoje ovde kao glavne rečenice (dakle pre njih umesto zapete imamo tačke), i u ovom slučaju nikako ne možemo da kažemo da je to greška u kucanju, jer se ponavlja na više mesta u tekstu. Eto.

Jezici sveta...

I dalje smo u tekstu o Andriću iz one Ustanove. Ovo je nešto što može da se vidi na hiljadu raznih strana:

Njegova dela su prevedena na 45 jezika sveta i neprekidno doživljavaju nova izdanja.

Ne mislim na činjenicu na koliko jezika su prevedene Andrićeve knjige, nego na sintagmu "jezika sveta". Razmislite malo - šta to uopšte znači? Zašto moramo da naglašavamo da su u pitanju "jezici sveta"? Pa čega drugog bi bili? Ili ostavljamo možda prostora mogućnosti da postoje i jezici van planete Zemlje? Čisto sumnjam da mozgovi naših novinara idu tako daleko.

Lud zbunjenog (ili: Red reči, ne znam više ni ja koji deo)

Ovo će biti kratko i bezbolno. Ona ustanova, tekst o Ivi Andriću. Trebalo mi je nekoliko minuta da shvatim šta lje spisateljica htela da kaže. Kamo sreće da razmišljanju naglas (jer mislim da bi tako uvidela zamršenost ovakve rečenične konstrukcije) poklanja upola toliko pažnje koliko boji svoje kose. Uh, direktna prozivka, gotov sam. Dakle:

Poštovaci njegovog dela, bar deo toga što im je poklonio, pokušavaju da vrate tako što se na raznim manifestacijama, mišlju i rečju, prisećaju ovog velikog čoveka i svega što je on zapisao i rekao.

Da se malo "bar deo toga što im je poklonio" pomeri dalje u rečenici, bilo bi mnogo jasnije... no, zašto bi bilo jasnije? Ionako ne znači ništa.